Вања Ковачић

Омеђавам очи масним, црним креоном – све док се шпиц креона не иступи.
Изображене очи износим на сунце. Треба му око пола сата да размаже покушај бега.
Дајем се зубатом сунцу. Молим за пеге. Нека пеге буду знак нашег савеза. На станицу
пристиже човек ком не знам име, али се сваког радничког дана питамо за јуначко
здравље. Упале очи полаже на цесту. На мање од трептаја, одвоји очи од цесте и искоса
погледа. Из упалих очију, бије жилавост. Речи му теку. Има насушну потребу да
говори. Не удубљујем се у кратку причу пред бус; рвем се са собом. Очи ми остају на
полураспаднутом, женском ранцу, који вуче по земљи. Свезнајући приповедач би
забележио да у полураспаднутом, женском ранцу носи две погачице са чварцима,
кисело млеко и флашицу воде. Имам веру у њега. Пребортаће још један дан. Донеће
улов својој кћерки, жени, мајци и оцу. Сан ће их узети – сите.

Вратила сам се у своје кућиште. Мућкам полупуну бочицу у којој чувам течност,
која крвнички брише трагове масног, црног креона. У добро угланцаном огледалу, још
једном, васкрсавају монголске очи. Креон ми сузи вид до зверства. По васцели дан, рвем
са својим немирима, тугама, слабостима...

Страхујем за себе.

Слабо гледам, чујем, осећам другог човека/свог брата.

Слабо сам данас и измучила тело, па сан не пада на тазе васкрсле, монголске
очи. Вртим небитност по небитност – до умора. Само да стигнем до умора. Уморно
тело, пред скапавање, враћа се простоти.

Подижем тело пре сунца. Одлазим под туш. Пуштам млаз млакушасте воде да
пробуди остатак бића. Пробуђена – грабим со из кутије на којој је остало пола цене.
Добро истрљам Т зону лица, врат опрезно пређем, вратим се на Т зону лица, још
једном, да потерам заглављену нечист. У исто време, посољеном руком стружем мртве
ћелије/малу смрт са тела и повлачим из сећања сате у којима сам била лукава човечица.
Гадим се лукавства. Гадим се свог лукавства. Окрећем главу од туђе нечисти,
углавном.

Пуштам кожу да се ненасилно осуши на пластичној столици, коју сам једва
угурала у купатило. Без много мисли, гледам у љубичасте лале, које онеобичавају
купатило – моју прву, вишекратну гробницу. Волим лале. Не знам да ли волим
љубичасту боју. Обично ме мучи када не знам шта мислим о нечему, шта осећам према
некоме; заморна су ломљења од обожавања до гађења... од гађења до обожавања...
Истренирана сам да се опредељујем, закључујем, заокружујем.

Осушену, васкрслу кожу убацујем у широке крпе земљаних боја. Стављам
слушке, пуштам домаћи треш, ком мало фали да добаци до кемпа, прескачем праг свог
кућишта, шипчим до дућана. Стижем. Одмах истурим јавно ја, иако у мој дућан не
залазе пре једанаест сати. Злу не требало, јавно ја не трнем, док се не вратим у своје
кућиште. Јавно ја – ради посао. Муштерије воле што сам вавик насмијана. Јамице на
образима подупиру моју љубазност. Между две вите, прозирне зграде, држим дућан.
Дућан сам поделила на два дела. У предњем, стерилном делу дућана тргујем. У утроби
дућана, израђујем уникатне комаде накита. Муштерије имају могућност да прате процес
израде накита. Испрва сам осећала непријатност, док би укочених очију гледали моје
руке како груби материјал претварају у храну за њихову сујету/алу неситу. Страховала
сам да ће некоме синути, да ће ме шчепати и најгрубље опсовати, јер зарађујем на туђој
болести. Временом сам схватила да мојим муштеријама није занимљив процес израде
накита, већ мој зној. Своју вредност потврђују капљицама зноја, које неко пролије за
њих. Зној каткад мења крвцу, коју сироти проливају за колекционаре.
У утроби дућана, радионици, столује прави правцијати хаос, који сам замаскирала
маслинастом бојом. Ама све могуће и немогуће у маслинастој је боји: зидови, плочице,
сто, столице, алат, рамови... чак су и моји искрзали нокти маслинасти...

Има месец како сваког јутра, неђе око осам, маслинасту утробу дућана облажем
меснатим, црвеним лалама. Очи мојих муштерија остају на тезе убраном животу. Чим
наседну на подвалу, полугласно исповедим да сам опседнута лалама.

Разуме се, нисам опседнута лалама. Опсесије исповедам само свом Богу.

Има месец како је на врата мог дућана стала старица са навршитом корпом лала.
Купила сам од старице навршиту корпу лала, јер ме је подсетила на ону која је покривала моје слабости. Док сам
димила и гледала је како одлази, пало ми је на памет како да склоним урокљиве очи
својих муштерија са зноја, који проливам. Није ми утекла. Помало збуњена,
дала је реч да ће ми сваког јутра доносити свеже убране лале.

Умиљата старица Катица постала је мој јатак.

Тргла ме је сирена.
Неко је од раног јутра нервозан.
Сат до првог аларма.
Растежем се и њушкам јастук, који сам синоћ натопила лавандом.
Нисам луда за лавандом, али је једна немоћна жена продавала бочице на улици по смрзли.
Цедим најмилију воћку.
Пуштам мирис лаванде да се бори са мирисом изабране.
То је само њихова борба.
Скрушено стојим испод туша.
Прелазим очима по кожи мртвачког подтона.
Личим на нешто када ме сунце огреје.
Док шикља вода, доживљавам разнородна просветљења, али их после туша
гурам у несећање.
Не бих да будем нарочито мудра.
Мој човек воли крхке, слуђене, разнесене женске појаве, које може да обликује
по својој премудрости.
Лукаво му исповедам немоћ – да би се што силније уживео у улогу водича.
Пуштам га да ме води кроз овај пресмешни свет.
Колико би и он био смешан да га не волим.
У зрелој ноћи, молим се за лукаве.

Два пута годишње замишљам Исуса.
На очи ми падне снужден, полунем, у одори земљаних боја.
На очи ми не пада сам.
Вуче за собом и оне који камче за чудеса и оне који му ударају на мајку.
Опрашта тупост и нечовештво.
Потврђује љубав до краја.
Гадим се и своје и туђе тупости; зебем и од свог и од туђег нечовештва.
Да имам његову силу, сутра бих се осветила сваком створу који ми је ударио на
мајку.
По цену губитка шансе да овде, у овом виделу, потврдим опредељеност за љубав.
Светина га разуме као италијанску фонтану.
Из очију им фрца сирово нестрпљење.
Први пут сам га видела на Емиловој слици „Христос у Витинији“.
Рекла бих да Емилов Христос није уобразиља.
Иштем само да ме очисти од суровости, коју гушим – само зато што не верујем у
своју победу.

Мој човек, скоро подругљиво, каже да сваки дан имам нови план за живот.
Истина.
Да сме, умро би од смеха мојим плановима.
Када се насмеје, лик му се изобрази у страхотну лепоту.
Данас му говорим да ми се иде у Африку.
Хоћу, са њим, разрогачених очију да постојим близу омиљене звери.
Не желим да је гонимо, ловимо.
Не желим да се крај њеног омамљеног тела фотографишемо.
Била бих захвална када бих силу која игра у жилавим очима звери похранила у
памћење душе.
Примећујем да се искључио.
Добра сам жена, пуштам га.
И данас му је јако тешко да се растане са својим временом (грубо би било рећи –
слободом).
Хоће му се нешто ново.
Не бих ни ја да обрћем једно те исто до смрти.
Луња ми се, пишу ми се приче по ушушканим собама хотела, говори са новим
људима, које не морам да лажем из милосрђа... Не спрема ми се ручак за сутра.
Не говорим му да почиње да ме гони страшнија глад од оне коју осећам за
новим ритмом живљења.
Гладна сам милости.
Не умем тачно да одредим шта је милост.
Осетим је у дубокој ноћи када се прекину све идеје о укорењености; када и аваз
мајке губи силину.
После тог реза на срцу, нагомилана искуства наликују на депонију.
Склупчам се крај свог човека и постојим као прва жена.

Избегао сам из стана.
Саградио сам кућу од светлог камена између планине и реке.
На својим плећима сам донео све и један камен.
Кажу да сам – отишао.
Када за неког кажу да је – отишао, то значи да је полудео.
Нисам.
Врло сам трезвен.
Јесам голим рукама смрвио сијалице, које су држале дан у мом стану.
Нисам више могао да издржим вечити дан – у ком ми телефон броји кораке од
мртве тачке А до мртве тачке Б.
Стан сам уступио пријатељу, који се рве с белом кугом.
Треба само да уврне сијалице.
У рисовским очима његове жене очитава се неповерење.
Уморна је од сеоба... тантрума због изгубљене играчке.
Када се сви умиримо, преписаћу стан на њено име.
Нисам добротвор.
Не одричем се никаквог добра.
Узнемиравају ме зидови међу којима сам увежбавао живот.
Дуго нисам имао храбрости да се укључим у озбиљно знојење.
Било ме је тамо где су се фабриковале приче о човеку, који може да помери
планину.
Потерала ме је тавна, најтавнија досада.

Ноћу, када се и небо надима над човеком, седим испред своје куће, наслоњен на
светли камен, и гледам у планину.
Ноге су ми снажне.
Чим пукне јутро, пењем се на планину.
Не мучи ме то што не могу да померим планину.
Неки дан, када сам пошао по живу воду, спазио сам вучицу, црну као гар, како
начиње воду.
После сто година самољубави, силно сам пожелео неком да се исповедим, па
макар то била и пројгора.

Од јутрос нисам пустила ни аваза.
Шуњам се по свеже окреченој кући.
Чека ме џакаста, маслинаста хаљина – у којој ћу заличити на опуштену
човечицу.
Пре него што прескочим праг своје куће и бацим се у вањску реалност,
изговорим најкраћу молитву.
Вани људи светкују месо.
Ћутим, јер моја дрскост није довољно сазрела.
Припремам кожу за такве гротеске.
Упија сате тишине.
Моји зидови су заправо протеза за лаке, неусиљене покрете, изворну боју гласа,
урођене слабости...
Међу зидовима не морам саму себе да чешем по ушима.
Сумњам у своју памет, доброту, снагу, лепоту...
Али то ме не спречава да се крећем.

Одвајам те од софре,

летње кише,

цике,

аваза мајке,

кратке среће.

Сада си само кожа

– укопан у једној жељи.

Начињем пресилну нежност.

Хоћу да уморим у теби све оно што нисам ја.

Рађам ти ново срце

– прво у сну.

Одмах га приносим светлости

– да му буде друга мајка.

На кога ноћас падају звезде?

            На мутне реке или тужне људе?

            На птице – које приземљење не схватају као казну?

            И ноћас су пале пре него што сам замислила слободу.

            Иза капије – само шапћем о њој.

            Иза тешке капије – нисам зла.

            Сваки удар срца приносим светлости.

            Без заштитног фактора,

            станујем у топлоти и понављам речи човечице силије од себе:

            – Оно што те није створило не може ни да те сруши.

Очи тешке као сепети,

пробијају се кроз високу траву.

Осећам како земља игра под његовим очима.

Ко долази?

Човек – снажан као први човек?

Жена – снажнија од прве жене?

Не знам ко ми је потребнији.

Отац – да на жртвеник принесе снагу и слободу.

Мајка – да на жртвеник принесе басме,

којима је гонила урокљиве очи.

Ни отац ни мајка,

већ човјек са којим ћу подићи нови живот.

Осећам како земља игра под његовим очима.

Зауздао је крилату змију.

Кажу да ће чувати наше сибаре; нашу летину; наше парче земље на ком се заклињемо у снагу... једино у снагу.

Још му не знају лице.

Кажу да су му ноге изроване од убода,

али, опет, силније од несоја.

Осећам како земља игра под његовим очима.

Без страха, гледам у најсветлије лице.

Исповедам му немоћ,

док кожу напаја први мир.

Грми и нема изгледа да ће се земља икада осушити.

Морам да будем силнија – да сломим леђа подупирајући кућу.

Смем ли, уопште, да сањам милост... на овом парчету земље...

Не знам да ли бих само да ходам до краја неосољена смислом и сврхом... или да се, ипак, окачим о нечију кожу и убијем вишак сати...

Баш када сам помислила да сам најснажнија, неко је извукао ћилим. За искуство пада, још нисам саградила кућу у језику. Могла бих да га упоредим са осећајем немоћи или са осећајем срама, који често прати немоћ.

Лажем.

Умела бих просечног читача да прикључим на своје искуство пада. То и није неки посао. Сви, мање-више, срчемо исту чорбу. Али! До краја изрећи потрес властитог бића, једнако је свлачењу пред унезвереним очима.

Ипак, моје искуство пада је одбегло.

Време, или нешто силније од времена, ослабило је преворнице које су осигуравале поткожну провинцију.

У обуздавању дрскости (која ме је гонила да идем кроз зид) и скоро па патетичне раздражљивости (која ме је успоравала), остала сам без успеха.

Врло брзо су последице пада биле на тацни.

Некако сам набасала на њега.

Да ли је наше препознавање случајност?

Верујем у случајност(и).

Али верујем и у Бога, који нам шаље сапутнике са већим резервоарима снаге, храбрости, милости...

Негде сам прочитала или чула — да они који нас воле покривају наше слабости.

И би човјек у чијим очима нисам видела гађење помешано са сажаљењем.

Нећу да тајим срећан крај.

Родила се Чарна.

Родила сам се и ја.

Чарна има пресилне очи... пресилне као водена стихија, портал храма.

Родио се и он.

Својим рукама је крчио коров на нашем парчету земље — да би Чарна без страха направила прве кораке.

Наше парче земље је врло брзо омалило.

Чарна је неусиљеним, лаганим покретима заузела читаву улицу. Нема дворишта које није прегазила онолико пута.

Осећа да је читава равница њена. Није јој најјасније зашто закључавамо капије и подижемо бедеме.

Снага јој не да мира. Тешко је преводимо у сан.

Док сам је носила, писала сам јој бајке. Једва сам чекала да јој читам бајке у којима она — најчарнија — побеђује несите але.

Али!

Моје бајке нису довољно живе.

Волим да гледам како целим, маленим бићем упија оно што отац у моменту измисли.

Љубоморна сам на његову лакоћу казивања; као да се знају читаву вечност; као да су, у неком другом трбуху васељене, увежбали ове улоге.

Не посипам се пепелом — моја утроба је њено прво кућиште, али отац је, без страха, баца у висину и дочекује њен смех као мед с неба.

Умем да нестанем из њиховог пространства на сат-два. Мисле да у купатилу стружем мртве ћелије са коже и мућкам серуме против старости. Чиним и то, али прво пуштам млаз хладне воде — да проверим...

Чујем их.

Није уобразиља.

Прошло је.

Чека ме кухиња мог живота — под сам пресвукла у црно-беле плочице (шаховско поље), црвени јајасти сто, црвене столице и маслинасти креденац.

Тијана, моја сестра, каже да је добро док се опредељујем за квалитетан кич.

Питање с којим устајем и лежем.

Не гони ме смрт, већ живот – раслабљен, расточен, блед; просејан кроз хиљаде шака, смекшан урокљивим очима, попљуван отровом од ког бујају нечовештва. Празник је. Опет читам библијску причу о Давиду и Голијату. Ћутим док несита ала прождире радост по радост. Мучи ме немоћ. Трбух јој наликје на усићену крушку. Гега се за Сунцем. Чкиљи. Мучки би га усисала у свој бездан. Ако узме Сунце, како ћу живети у вечитој ноћи?

У мрклом мраку, на кости падају први немири и прве мржње. Врте кости, док не прогоре. Чим пукне дан, бунован, одлазим на падину, ширим руке – уверен да шупље кости могу да ме одрже између неба и земље. Из подвале вечите ноћи ме трене какав хук или живи створ. Изигран вучем скупљене кости до своје прчварнице. У бесаној тишини, читам басме; шарам их по камењу. Празник је. Покушавам да отворим флашу белог вина. Не дам бесу да згрчи прсте. Снажно сам гурнуо чеп низ грло флаше. Пресуо сам чашу и сркао бело вино. Чеп је плутао у вину – мизеран и скоро неприметан. Празник је. Не гачу пошасти... не чујем их. У дамарима дрхти страх док прелазим праг своје прчварнице. Кажу да је ту, на мом парчету земље, где одмарам душу, ала играла дивљу игру на очима престрављених звери. Нестала је, кажу, у чаврнтији покрета и ноћи. Чули су аваз, а потом тешки мук. Застали јесу, прекрстили се, обрисали зној и наставили да раде. Нити су јој ишли на очи; нити су јој скочили за очи; нити су се вратили по откосе. Принели су јој страх, зној и кукавичлук као жртву. Пусте приче... (Умирујем се.) Пре него што сам избегао у тишину, умирио се између планине и реке, гледао сам смрт. Лагано, мучки је навлачила своју слуз на угашена лица. Божанска варница је умела да бљесне, изненада, и тада би лик био изображен у страхотну лепоту. Та страхотна лепота, нељудска, спуштала се на лица као маска. Лица на којима сам се огледао, тражећи потврду свог постојања, носила су маске хладних даљина. Празник је. Клатим се на сточићу и мислим о неситој али која уходи Сунце. Прешли су ме... слатко су говорили разрогачених очију. (Умирујем се.) Кљују речи. Ала чује тутањ тешких табана. Када јој досади шкрипа натоварених телеса, процепи земљу и, док си ударио дланом о длан, склони главу мед облаке. Чује ме. Отежао сам. И да нисам, не умем да милим по земљи. Зашто бринем? Чак и да се моје парче земље процепи, смислићу стотине изговора због којих нећу кренути у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец. Хитро ћу заобилазити њен труп. Кршићу шаке и уз молитве пришивати клетве. Знам да је нећу са места маћи, али ћу бар помирити раздробљену савест и сан.

Празник је. Сећам се смрти. Хладна је као гуја. Смртници, мученици, верују да смрт наступа оног часа када тело пресвисне. Може бити да смрт напада из пустог, добро скривеног пространства? Или је, ипак, њена срж – језовита хладноћа гује свезана за живот? Умео сам да осетим жилу хладноће у живима са којима сам говорио. Склањао сам очи са залеђених лица и замишљао сочне воћке, присећао се сласти. У среди кајсије је коштица; с лакоћом сам одвајао сласт од језгра опорости. Мучила ме је немоћ, јер нисам умео да одвојим смрт, неситу алу која прождире радост по радост, од живота. Сваку коцку шећера би прво промуљала у својим устима; отежао сам од сокова у који је сваки залогај био утопљен. Склањао сам се од алавог човека, али би ме, на кварњака, сачекао у слепој улици. Звирлао сам да не бих гледао како на чисту кожу спушта маску лукавог створа. Да га нисам уплашио? Зашто лепи слојеве лукавстава? Стидео сам се сам себе. Почео сам да ловим покрете, навике алавог човека. Чекао сам га под ниским, баршунастим небом. Отварао сам му своје срце, онако како сам га у издубљеним ноћима отварао свом Богу – када сам био испљуван и ишибан. Срце се сећало крви у којој нису плутала зрнца лукавства. Није хтело да бије у бајатим прсима; откуцаји су били троми, тешки. Опомињало ме је да је кожа упила нечист. Лечио сам се истином, кушао сам истину. Алавом човеку сам признао своје немоћи, страхове; показао сам му промрзлине – у нади да ће се умити, пустити кожу да дише... У слепим улицама умео сам да набасам и на смиреног човека.

Пријао ми је додир човека. Кад год бих га срео, без много думања, прелазио сам на његову страну. Говорили смо крупним гласом и смејали се грохотом. Вукао сам за рукав алавог – да чује грохот човека ком храброст није утекла као зец. Смирени човек није ни приметио да са нама хода алави створ који би у свој бездан усисао Сунце. Из уста смиреног човека је излазила милост, светло оружје, која је пробијала маску. Зачуо се смех који је допирао из бајатих прса алавог човека. Уловила га је милост.

Сунце се обазире. Алави човек га није усисао у свој бездан. Биће да су мреже милости довољно чврсте. Ако ала из приче стане пред моје очи, нећу поћи у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец, већ ћу позвати смиреног човека, чувара.

Овај текст је првобитно објављен на сајту: Нови Полис.

Захваљујем уредништву Новог Полиса!

Извор: http://www.novipolis.rs/blog/32373/jajetov-zub.html

Има нестварне, прозирне очи. Кад год говоримо, чини ми се да нестају у
простору. Не могу да запамтим цело лице човека са којим речи теку као крв.

Кажу да
није сав свој.

Док мили низ улицу у џизмама до колена, усред јулске жеге, прате га
пригушени уздисаји. Сећају се витког, издуженог тела које је носило бистру главу.
Када неко покуша да му тутне пару, весело изговара формулу: „То није озбиљна
милостиња!“ Недељом одлази на литургију. Пред својим богом је сабран.

Пре него што
свештеник позове вернике на трпезу љубави, нестане. Недеља је суви дан. Клијају само
Адамови немири. Не пуштам тело да мирује. Пешачим споредним улицама и молим се
да не набасам на другог човека, свог брата. Застанем крај куће човека са којим речи
теку као крв. Прозори су отворени по васцеле дане. Умирује га судар ветрова и гласова.
Говори. Цело тело напреже док говори. Није луд. Шест дана верујем да се може више
од човека. Недеља затвори све портале кроз које пролазим да бих усплахирено и наивно
поништавала слабости. Човек са којим речи теку као крв није усплахирен, није наиван,
не труди се да поништи крв која би у гору у воду. Вади прстима сардину из конзерве,
испред дућана, и нуди сите, исколачене очи. Не фали му нежност. Пешачи по равници –
она се отвара, пуца у прозирним очима, као да је млади бог. Горем од себе је рекао
нешто. Брзо je скрпљено лудило. Пристао је на гадост. Избор заправо није постојао.
Било је питање само да ли ће осмислити своју пропунту. Недељом се разлетим по
маркету, последњи динар дајем на органско поврће, барим поврће, обрћем се сат
времена у храму здравих, стружем мртве ћелије са коже, сударам се и водим кратке,
увежбане разговоре... Ове недеље сам улетела у цвећару, каснила сам, и док сам тупим
очима тражила разбарушени букет, спазила сам полицу на којој је положено
дехидрирано цвеће. Једва ме је смирио добри мој психијатар ком сам купила жив,
разбарушен букет. Сетила сам се чланка у ком је писало да су конструисане капсуле у
којима се чувају лешеви за доба у ком ће, коначно, људски ум победити смрт. Лажем
психијатре. (Често их мењам.) Претварам се да имам нападе панике, да сам крхка,
неснађена, уплашена; одлична сам у измишљању траума. Зашто? Тражим правог. Човек
са којим речи теку као крв уме да сиђе у ризом имена и презимена другог човека, свог
брата. Не бих могла да живим с тим умећем. Четири зида и ја недељом, увече, слушамо
136. Псалам. Не могу да замислим свог бога.
Понедељак. Пресрела сам човека са којим речи теку као крв. Хтела сам да
говоримо о земаљској бесмртности. Косим, прозирним погледом је прекинуо моју
усплахиреност. Тражио је да му израдим фотографију на којој су приказана Гласиначка
колица. Не напуштају ме мисли о капсули у којој се чувају лешеви за доба без смрти –
као да имам новац за кишељење коже. Шта бих радила када би ме тргли из смрти?
Чекала бих у бескрајној равници да људски ум, поново, пронађе речи које теку као крв:
„Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
Знати једну једину ствар и њоме знати све...“

Овај текст је првобитно објављен у Књижевном прегледу.

Захваљујем уредништву Књижевног прегледа!

Извор: https://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj33/kp33.pdf

Уместо море,

седим ти на срцу,

црна и чаробна као ноћ

у којој кључа свачији бог.

Слушам твоју крв.

Не знам да ли ће икада сабрати силу

да пробије кожу

и излије се у сва лица

пред којима си играо... несмирен.

Твој бог је јачи од мог бога.

Пустио је јаросну летњу кишу

да покрије ритам полуживе крви.

А ти се љутиш,

док он шминка твоја дневна лицемерства

и већ виђене изопачености.

Без кушања,

знам да је обљутавила

свезана у телу које лаже,

док се не разболи.

Не мораш да мрднеш.

По утроби се вијају откључане

- сврхе.

Умиру од досаде,

док подижеш камен

и чекаш силнијег од себе.

1. Запомагао је у некрштене дане

2. Прчварница

3. Победио је звук

4. Перје

5. Прелазак прага

6. Пуноћа неба

1.

Буди се, снажан и издужен. Стопала су му сљубљена са стубом. Чим отвори очи, укршта шаке. Када се умори од штимања шака, пада у сан. Не могу да се оделим од овог створа. Он је ту. И биће ту. Будиће се и падати у сан. Оно што се дешава између те две тачке је његова вечност.

Кажу да у рукама држи огледало.

Треба да се вратим животу. Кожа ми је све тамнија. Почео сам да седим. Више се не смејем док се огледам. Сви отвори на мом телу су запечаћени. Сан је једини отвор кроз који могу да дишем.

2.

Вратио сам се у своју прчварницу. Сате проводим правећи облике од дима. Вребам трен у ком дим ишчили из ноздрва и нестаје слободно.

3.

Буди се, снажан и издужен. Поставио је руке у калуп. Победио је звук. Мишице му се грче у апсолутној тишини.

4.

„Перје! Перје… купујемо. Перје!“

Време је да пођем. Његов мирис обузима падину.

5.

Добро сам залупио врата. Шкрипа и прасак су ме уверили да сам на сигурном. Звуци који прате мој прелазак прага чисте биће попут воде или ватре. Сваку ноћ у прчварници увежбавам изображавање свог лика за ситничаве људе. Мала смрт наступи сваки пут када пређем праг. Од заласка до изласка сунца увежбавам. У прчварници столује апсолутна тишина. Празне рамове сам претворио у лучику. Напорно је сваку ноћ чинити исто. До падине ме је довела жеља за дубоким удисајима. Пре свитања, падина бива одељена од заједничке реалности. Кожа ме опомиње да на падини бије други ветар, да су мириси интензивнији, небеса спуштена. На падини сам сањао да правим дрвени столац. Да је сан потрајао, седео бих на њему под планином као човек који је створен, а не склепан.

6.

Када ме је обузела пуноћа неба, кост је прогорела. Закључао сам се у своју прчварницу. На зидовима су осванули ексери. Огромна огледала су се клатила. Звук је савладала тишина. Био сам мањи од маковог зрна.

Текст је првобитно објављен у КУЛТ-у. (Изворни текст: https://casopiskult.com/sest/)

Захваљујем уредништву КУЛТ-а!

Текст је претрпео мање дораде.

 

Опет сам млада,

али овај пут не долазим на прстима.

Порађам аваз,

који прво буди гађење,

па тек онда жељу.

 

Данима и данима,

мирила сам своје младости на сунцу.

Помирене – надолазе.

Изнећу их на астал – као млечни хлеб.

Из све и једне младости исцедила сам сећање.

Оставила сам само несмиривање тела.

Гадим се инстант спасења.

Чекам бескрајног Исуса у бескрајној равници.

Патим се, али ми је патња ближа, па и занимљивија, од програма накоћених

учитеља живота.

Гурао сам нос у све свете списе, који су смртнику подметнути, али сам се враћао само на списе које су свезали даровити лажови.

Новоспаситељи су досадни, вулгарни преживари.

Не дам да ме убеде да сам крив за сво зло које се баца у мене.

За сво зло, вала, нисам крив.

А није ни онај чије се име не помиње.

Гигантске компаније, њихове ишчашене мецене, желе до краја да излуде човека-радника — подметајући му секенд хенд човекоцентрчност.

Да учитељи живота имају силу да оживљују, не би их слали сиротињи.

Нећу да спокојно скролујем, док ми искачу снимци рушевина, изгладнеле деце, болесних, сиротих...

Не фали ми мир, већ милост.

Јутрос сам прошао поред жене која на ветрини продаје домаће резанце (кесица 150 динара), и мрзело ме је да застанем; неколико метара даље, сео сам у кафић, ушушкао се у ћебе боје бундеве, пијуцкао цеђену поморанџу и чекао топлу салату — предајући сву пажњу јесењој ружи, која је раздвајала страхоте од мог малог, јутарњег мира.

На мали, јутарњи мир пристају дезертери, чувари логора, девојке за све и остала нејач.

Знам да не могу све гладне да нахраним, нисам баш ни видар...

Али бар могу да се не навикнем на мали, јутарњи мир, који може, врло лако, да се претвори у најниже самољубље.

Не треба ми ничије учење — унутрашња навигација ме брзо доводи до милости – кад иштем милост.

Још сам здрав.

Имам очи да видим страхоту.

А имам и срце да осетим да је време да увежбавам милост.

Јако је тешко борити се са људима који имају јак желудац.

хајде да ти верујем

у дубокој ноћи

када оде снага

 

исписујем речи

по бутинама

иако знам да се из њих неће подићи нови живот

уцртавам твоје срце

јако желим амајлију

коју неће моћи да носе друге коже из досаде или позе

 

иза умора

разумем слободу само када не волим

али после умора

хоћу да паднем у жељу

да туђе речи и туђе срце

буду моје кућиште

Очајнички желим да будем чист.

Зашто?

Испитујем себе.

Да кажем право – сумњам у себе.

Ако не останем чист, прекинућу везу с онима који су ми дали тело, име и кућиште – остаћу сам.

Страх ме је онога што би самоћа могла да ми учини.

Зашто преживљавам од првог до првог?

Зашто никога нисам прешао?

Зашто никоме нисам пустио крв?

Не искључујем кукавичлук.

Можда се запатила зебња испод сељачке снаге од казне, од неуспеха...

Једном сам сањао како сам се испрљао.

Најјасније сам видео руке како навлаче грубо платно на испрљано тело и чекају да се поспем пепелом.

Осетио сам како је пуко срам од темена до пете.

Не сећам се чега сам се срамио – да ли те нечисти или неуспеха.

Природа је рекла да бих могао боље и више него зликовци који се мотају по пространству што се, за мене – сељака, из дана у дан све више сужава.

Висок сам и плећат, имам сиве очи, снажне ноге, кошчато лице и словенско грло.

Имам жену која ноћива са мном у кући пуној гуштера – без претеране вере у моју победу.

Каже, а ја јој верујем, да мушкој лепоти не треба потпора.

Молим се да њена женска памет не ојача.

Оставља дете у колевци и са мном подиже ново кућиште.

Научио сам је да испече цигле.

Да се не огледам у њеним очима, цветала би моја несигурност – пожелео бих да имам парче више од сваког створа на ког бих случајно наишао.

Спасила ме је од залудног утркивања.

Изнова и изнова понавља да ће нас моја сељачка снага извести из брига и да нећемо морати да паднемо ниже од човека.