вања ковачић

Омеђавам очи масним, црним креоном – све док се шпиц креона не иступи.
Изображене очи износим на сунце. Треба му око пола сата да размаже покушај бега.
Дајем се зубатом сунцу. Молим за пеге. Нека пеге буду знак нашег савеза. На станицу
пристиже човек ком не знам име, али се сваког радничког дана питамо за јуначко
здравље. Упале очи полаже на цесту. На мање од трептаја, одвоји очи од цесте и искоса
погледа. Из упалих очију, бије жилавост. Речи му теку. Има насушну потребу да
говори. Не удубљујем се у кратку причу пред бус; рвем се са собом. Очи ми остају на
полураспаднутом, женском ранцу, који вуче по земљи. Свезнајући приповедач би
забележио да у полураспаднутом, женском ранцу носи две погачице са чварцима,
кисело млеко и флашицу воде. Имам веру у њега. Пребортаће још један дан. Донеће
улов својој кћерки, жени, мајци и оцу. Сан ће их узети – сите.

Вратила сам се у своје кућиште. Мућкам полупуну бочицу у којој чувам течност,
која крвнички брише трагове масног, црног креона. У добро угланцаном огледалу, још
једном васкрсавају монголске очи. Креон ми сузи вид до зверства. По васцели дан, рвем
са својим немирима, тугама, слабостима...

Страхујем за себе.

Слабо гледам, чујем, осећам другог човека/свог брата.

Слабо сам данас и измучила тело, па сан не пада на тазе васкрсле, монголске
очи. Вртим небитност по небитност – до умора. Само да стигнем до умора. Уморно
тело, пред скапавање, враћа се простоти.

Подижем тело пре сунца. Одлазим под туш. Пуштам млаз млакушасте воде да
пробуди остатак бића. Пробуђена – грабим со из кутије на којој је остало пола цене.
Добро истрљам Т зону лица, врат опрезно пређем, вратим се на Т зону лица, још
једном, да потерам заглављену нечист. У исто време, посољеном руком стружем мртве
ћелије/малу смрт са тела и повлачим из сећања сате у којима сам била лукава човечица.
Гадим се лукавства. Гадим се само свог лукавства. Окрећем главу од туђе нечисти,
углавном.

Пуштам кожу да се ненасилно осуши на пластичној столици, коју сам једва
угурала у купатило. Без много мисли, гледам у љубичасте лале, које онеобичавају
купатило/моју прву (вишекратну) гробницу. Волим лале. Не знам да ли волим
љубичасту боју. Обично ме мучи када не знам шта мислим о нечему, шта осећам према
некоме; заморна су ломљења од обожавања до гађења... од гађења до обожавања...
Истренирана сам да се опредељујем, закључујем, заокружујем.

Осушену, васкрслу кожу убацујем у широке крпе земљаних боја. Стављам
слушке, пуштам домаћи треш, ком мало фали да добаци до кемпа, прескачем праг свог
кућишта, шипчим до дућана. Стижем. Одмах истурим јавно ја, иако у мој дућан не
залазе пре једанаест сати. Злу не требало, јавно ја не трнем, док се не вратим у своје
кућиште. Јавно ја – ради посао. Муштерије воле што сам вавик насмијана. Јамице на
образима подупиру моју љубазност. Между две вите, прозирне зграде, држим дућан.
Дућан сам поделила на два дела. У предњем, стерилном делу дућана тргујем. У утроби
дућана израђујем уникатне комаде накита. Муштерије имају могућност да прате процес
израде накита. Испрва сам осећала непријатност, док би укочених очију гледали моје
руке како груби материјал претварају у храну за њихову сујету/алу неситу. Страховала
сам да ће некоме синути, да ће ме шчепати и најгрубље опсовати, јер зарађујем на туђој
болести. Временом сам схватила да мојим муштеријама није занимљив процес израде
накита, већ мој зној. Своју вредност потврђују капљицама зноја, које неко пролије за
њих. Зној каткад мења крвцу, коју сироти проливају за колекционаре уникатног накита.
У утроби дућана, радионици, столује прави правцијати хаос, који сам замаскирала
маслинастом боја. Ама све могуће и немогуће је у маслинастој боји: зидови, плочице,
сто, столице, алат, рамови... чак су и моји искрзали нокти маслинасти...

Има месец како сваког јутра, неђе око осам, маслинасту утробу дућана облажем
меснатим, црвеним лалама. Очи мојих муштерија остају на тезе убраном животу. Чим
наседну на подвалу, полугласно исповедим да сам опседнута лалама.

Разуме се, нисам опседнута лалама. Опсесије исповедам само свом Богу.

Има месец како је на врата мог дућана стала старица са пуном корпом лала.
Бајковито. Купила сам навршиту корпу лала, јер ме је подсетила на моју баку. Док сам
димила и гледала је како одлази, пало ми је на памет како да склоним урокљиве очи
својих муштерија са зноја, који проливам. Некако сам је стигла. Помало збуњена,
обећала је да ће ми сваког јутра доносити свеже убране лале.

Тако је умиљата старица Катица постала мој јатак.

Тргла ме је сирена.
Неко је од раног јутра нервозан.
Сат до првог аларма.
Растежем се и њушкам јастук, који сам синоћ натопила лавандом.
Нисам луда за лавандом, али нека бака је продавала бочице на улици по смрзли.
Цедим најмилију воћку.
Пуштам мирис лаванде да се бори са мирисом изабране.
То је само њихова борба.
Скрушено стојим испод туша.
Прелазим очима по кожи мртвачког подтона.
Личим на нешто када ме сунце огреје.
Док шикља вода, доживљавам разнородна просветљења, али их после туша
гурам у несећање.
Не бих да будем нарочито мудра.
Мој човек воли крхке, слуђене, разнесене женске појаве, које може да обликује
по својој премудрости.
Лукаво му исповедам немоћ – да би се што силније уживео у улогу водича.
Пуштам га да ме води кроз овај пресмешни свет.
Колико би и он био смешан да га не волим.
У зрелој ноћи, молим се за лукаве.

Два пута годишње замишљам Исуса.
На очи ми падне снужден, полунем, у одори земљаних боја.
На очи ми не пада сам.
Вуче за собом и оне који камче за чудеса и оне који му ударају на мајку.
Опрашта тупост и нечовештво.
Потврђује љубав до краја.
Гадим се и своје и туђе тупости; зебем и од свог и од туђег нечовештва.
Да имам његову силу, сутра бих се осветила сваком створу, који ми је ударио на
мајку.
По цену губитка шансе да овде, у овом виделу, потврдим љубав.
Светина га разуме као италијанску фонтану.
Из очију им фрца сирово нестрпљење.
Први пут сам га видела на Емиловој слици „Христос у Витинији“.
Рекла бих да Емилов Христос није уобразиља.
Иштем само да ме очисти од суровости, коју гушим – само зато што не верујем у
своју победу.

Мој човек, скоро подругљиво, каже да сваки дан имам нови план за живот.
Истина.
Да сме, умро би од смеха мојим плановима.
Када се насмеје, лик му се изобрази у страхотну лепоту.
Данас му говорим да ми се иде у Африку.
Хоћу, са њим, разрогачених очију да постојим близу омиљене звери.
Не желим да је гонимо, ловимо.
Не желим да се крај њеног омамљеног тела фотографишемо.
Била бих захвална када бих силу, која игра у жилавим очима звери похранила у
памћење душе.
Примећујем да се искључио.
Добра сам жена, пуштам га.
И данас му је јако тешко да се растане са својим временом (грубо би било рећи –
слободом).
Хоће му се нешто ново.
Не бих ни ја да обрћем једно те исто до смрти.
Луња ми се, пишу ми се приче по ушушканим собама хотела, говори са новим
људима, које не морам да лажем из милосрђа... Не спрема ми се ручак за сутра.
Не говорим му да почиње да ме гони страшнија глад од оне коју осећам за
новим ритмом живљења.
Гладна сам милости.
Не умем тачно да одредим шта је милост.
Осетим је у дубокој ноћи када се прекину све идеје о укорењености; када и аваз
мајке губи силину.
После тог реза на срцу, нагомилана искуства наликују на депонију.
Склупчам се крај свог човека и постојим као прва жена.

Избегао сам из стана.
Саградио сам кућу од светлог камена између планине и реке.
На својим плећима сам донео све и један камен.
Кажу да сам – отишао.
Када за неког кажу да је – отишао, то значи да је полудео.
Нисам.
Врло сам трезвен.
Јесам голим рукама смрвио сијалице, које су држале дан у мом стану.
Нисам више могао да издржим вечити дан – у ком ми телефон броји кораке од
мртве тачке А до мртве тачке Б.
Стан сам уступио пријатељу, који се рве с белом кугом.
Треба само да уврне сијалице.
У рисовским очима његове жене очитава се неповерење.
Уморна је од сеоба... тантрума због изгубљене играчке.
Када се сви умиримо, преписаћу стан на њено име.
Нисам добротвор.
Не одричем се никаквог добра.
Узнемиравају ме зидови међу којима сам увежбавао живот.
Дуго нисам имао храбрости да се укључим у озбиљно знојење.
Било ме је тамо где су се фабриковале приче о човеку, који може да помери
планину.
Потерала ме је тавна, најтавнија досада.

Ноћу, када се и небо надима над човеком, седим испред своје куће, наслоњен на
светли камен, и гледам у планину.
Ноге су ми снажне.
Чим пукне јутро, пењем се на планину.
Не мучи ме то што не могу да померим планину.
Неки дан, када сам пошао по живу воду, спазио сам вучицу, црну као гар, како
начиње воду.
После сто година самољубави, силно сам пожелео неком да се исповедим, па
макар то била и пројгора.

Од јутрос нисам пустила ни аваза.
Шуњам се по свеже окреченој кући.
Чека ме џакаста, маслинаста хаљина – у којој ћу заличити на опуштену
човечицу.
Пре него што прескочим праг своје куће и бацим се у вањску реалност,
изговорим најкраћу молитву.
Вани људи светкују месо.
Ћутим, јер моја дрскост није довољно сазрела.
Припремам кожу за такве гротеске.
Упија сате тишине.
Моји зидови су заправо протеза за лаке, неусиљене покрете, изворну боју гласа,
урођене слабости...
Међу зидовима, не морам саму себе да чешем по ушима.
Сумњам у своју памет, доброту, снагу, лепоту...
Али то ме не спречава да се крећем.