Заглавила сам се у муцању, у огледалу, у угашеним лицима, у непризваним душама.
У неким данима, искочим из чавртније и одвезем се до океана.
Слушам највечитији звук, који не могу да похраним у сећање. Износим оток пред океан и не умекшавам мрак.
Не чисти ме.
Одмотавам оно што ме дели од највечитијег звука.
Не плешем, али нисам укопана у коначности.
Излазим из дуплог плавог дна – без тачке гледишта, сазреле лепоте, заштите силније од коже. Ћутањем испитујем дан. Нико ме није сачекао да ме научи како да сачувам младост. Кожа ми преводи јаросну топлоту, ранице на стопалима, вишак кисеоника. Глад ме гони да дубље зађем у дан и испуним трбух соковима овог видела.
Не сећам се ко је кога први нашао.
Али се сећам да је он први изврнуо сунце.
Једина луча био је његов глас.
Уши ми је преплавила прича о одласку.
Мишићни спазам и први страх — пренели су ме под његово ребро.
Нешто ми говори да се хлеб само једном пресече. Мирујем крај тела положеног на камени кревет. Усмртио је скоро све монотоне радње. Помера се с дрвећем без злобе. Не фале ми огледала. Огледам се на ватри. Из јарости ватре подижу се огромне очи – једино што је било, једино што јесте и једино што ће бити.
Из ноћи у ноћ сањам добро устројена млечна тела, која се с лакоћом спуштају до тачке потпуног мрака и изображавају у оно најстрахотније. Сабрано израњају до првог трачка светлости. Најнеспретнија задржавају укочене очи, опуштене вилице и сабласно савитљиво ткиво. Зебем од колоније млечних тела. Из чисте обести, ван сна, не осматрам друге облике живота са свих страна. Јасно ми је зашто немам никакву силу. Нико не би остао непреведен на ритам мојих дамара. Умирујем се надом да млечнa тела не могу да издрже непрекидно кључање милости. Одвајају се, можда у том одвајању има нечег фаталистичког, странствују и враћају се са издубљеним резервоарима на извор. Не мислим на упорну свезу снова када на кожи држим очи које, такође, не могу дуго да издрже сунце.
Обноси пун нарамак бордо ружа око мојих очију. Прсти су му израњавани. Узима памук, на ком је остао који траг мртве крви, и превија прсте. Диже бордо руже до ниског неба – да ме заштити од лапавице.
Огромним вретенастим прстима цеди суву дреновину.
Односи је, у глуво доба ноћи, мушкима чији су прсти закржљали од страха.
(Гади се и свог и туђег страха.)
На време нас је одвојио од оних који не могу ни да дају ни да узму живот – својом снагом.
(Гади се и своје и туђе немоћи.)
Лутамо од превоја до превоја.
Испрва нас је тушила досада (кућиште ђавола).
Између сати немаштине, у предасима, открили смо да трпљење доноси неку… ишчашену насладу.
Истина јесте да скоро не осећам со и страх, па ми је лакше, него жени просечне памети, да бесквасни хлеб и неколико куваних кромпира пошкропљених са врло мало уља доживим као изобиље.
Просто… када скоро не осећаш со и страх, свака трпеза је пир и сваки човек је брат.
Лукава сам преко сваке мере.
Тајим од свог човека да скоро не осећам со и страх – да не би посумњао у своју насушност.
Јесте насушан.
И то мало што ме остави саму у вештачком рају (у свесно направљеном вештачком рају), не отварам очи.
Без његове снаге, превој узима хладна светлост.
У сну пресрећем страх.
Али опит страха не спроводим у крвоток.
Штитим тело које је у овом трбуху васељене створено за кретање
– и кад нема изгледа да ће се родити младо сунце.
Умирујем крв шаком трешања.
… заправо покушавам да је заиграм киселкастим соком.
Моја наивност се граничи са тупошћу.
Јаросна крв је старија од најстаријег трика.
Страх од пустих дамара гони ме да још једном покушам да је заиграм.
Тргам ребрасти памук са осунчане коже.
Голим рукама хватам змију.
Спуштам збуњено зверство на свој златни пресек – без наде да ћу до краја умирити крв која пева страхотну песму о одласку.
Открила сам време тек када су ми се отвориле ранице на рукама.
Од рушења кожне баријере до рађања младе коже – Бог се измиче као мајка пред дететом које треба да прохода.
Ни овај пут нећу покушати да заштитим младу кожу амајлијом.
Издржаћу урокљиве очи.
Верујем у силу младе коже.
Сањам:
Отворене ранице на рукама подижем ка сунцу.
Сунце, без много двојбе, убрзава рађање младе коже.
Сањам:
Рођена је пресилна, млада кожа пре његовог повратка.