Бесконачни регрес
Утекле смо.
Не сећам се нашег првог приземљења.
Има неки дан како ми је сестра исповедила да је кроз авеније пролазила као кроз ватру.
Нисам имала чиме да је отпоздравим.
Жмурила сам од приземљења до наше, на пола рестауриране, зграде.
Скоро све своје обреде прелаза гурам у несећање.
Пуштен нокат на малом прсту таксисте је моје прво живо избегличко сећање.
Пошто нисмо имале озбиљнију заштиту од Бога, сестра је звирлала по стану – као да има силу да нас заштити од војводе Балачка.
Док је пребројавала утичнице, повраћала сам у најмањем купатилу на свету.
Затекла сам је укочену на отвореном прозору.
Подигао нас је први аларм.
Прва сам заузела купатило.
Ту победу не треба разумети као малену, јер је уз моју сестру пришивена хуја.
Хуја нас је извукла из цркнутог организма.
Гољу који је покушао да пређе избеглице, гађала је пакетима из којих су испадале контаминране деке и канцерогено млеко у праху.
Избеглице које су стајале иза нас, у строгом реду, направиле су само један корак уназад.
Подржала сам сестрин избеглички пуч, ако ми је било јасно да пашче не зна за стид.
Узме је хуја, али нема погану душу.
Прође је.
Са мном је другачији случај.
Не отпуштам гнев.
Гољи и данас желим оно најниже.
Корачале смо до својих послова.
Ухватила је периферним видом мој полуосмех.
– Први пут се осећам ситно.
– Свака трећа је дебља од тебе.
Нисмо морале да подеремо тене, а открило нам се да су приче о пустој туђини лаж из милосрђа.
Пристојни људи крију када се причешћују изобиљем.
У часу досаде, када се не може степеник више, фингирају се атавистичка буђења.
Прво сам усисавала лишће испред једног вештачки патинираног бара.
Сестра је пронашла нешто уносније делање, јер је добро говорила језик.
Док сам потпуно расејана усисавала лишће, сетила сам се нашег даљег рођака, који јој је, о некој светковини, рекао: „Сине, ђубре и школа не могу да пропадну.“
Ваистину.
Расејана у радничком оделу од јуте, у еко-радничком оделу, сударила сам се са човеком који је имао ужи струк од мог, разливене јарке боје на лицу, перику од природне косе, црну туба хаљину, исправљену кичму на свемирским потпетицама.
Није тешко имати ужи струк од мог, али био је зачудан.
Нисам се саблазнила, иако носим прилично табуизирану свест, због тога што се начинио на жену.
Узеле су ме његове кестен-очи, велике као филџани, које су биле разигране онако како не могу да буду разигране очи жене просечне памети.
Да сам мало боље знала језик и да нисам лоша у кратким разговорима, рекла бих му да сам сањала сличан страхотни спој лепоте и ружноће.
Била сам фотограф пре избеглиштва.
Око ми је, колико-толико, изоштрено.
Фотографисала бих га далеко од вештачке патине.
После посла, сестра је тражила плаћенији посао.
После посла, водила сам своју истрагу.
Разумски сам знала да је немогуће водити истрагу о догађају који ме наткриљује као планина.
Могла сам да ухватим само полуистине, ако сам и то могла, из књига, новина, дебата, патетичних серија, објава на разнородним форумима…
Била сам сабрана само док сам се дописивала са људима који, такође, пате од бесконачног регреса.
Брзо сам окачила бесконачни регрес мачку о реп, јер нисам хтела да будем дужна и гладна на улици.
После посла, пијем белу кафу и сунчам попуцале капиларе на ногама у парку – загледана само у своју снагу – која је једно кућиште.
Меко злато
Зимус се створила на нашој калдрми.
Више је личила на мору, него на жену.
Вребали смо исувише, за жену, издужено тело огрнуто меким златом, али су нам, ипак, очи остале на огромном, белом челу по ком су падале врана-црне фронцле.
Дођошкиње, обично, сачекујемо са ласцивностима.
Кратак лисичији поглед жене која се створила на нашој калдрми био је довољан да нас умири.
Зло смо мислили, јер је побројала смежгуране коже, старачке пеге, мртвачке трбухе пресавијене преко масних чакшира, угашену мушкост…
Осећали смо да нам прети целим бићем, све док није проговорила.
Упитала нас је где је кућа покојне Катице.
Усплахирено смо се утркивали да је испратимо до куће.
Умирила нас је лисичијим погледом.
Дозволила нам је само да испружимо руку и уперимо прст.
Мислио сам о њеном гласу.
Већ у уторак калдрма је дрхтала под камионом.
Пун као шибица.
Камион је сустизао дивљи такси из кога је полако излазила, огрнута истим меким златом.
Лисичијим очима управљала је носачима намештаја.
Чинило се да уживају док јој служе.
Осмехивала им се без гласа, као ђаво.
Издуженим белим прстима придржала је огромну слику прекривену дебелим платном.
Пребројала је, искоса, сандуке.
Опоменула је носача са грубим цртама лица:
– Пажљиво! Сандуци јесу отрцани, али унутра је меко злато.
– Шта је меко злато? – питао је носач, заједљиво.
– Soft gold? Бунде.
Носач са грубим цртама лица равнодушно је наставио да износи сандук по сандуку.
Носаче је испратила шкрипом врата и полуосмехом као да их је у нечему битном надмудрила.
Из куће је изашла у ноћ.
Огрнула је наранџасту бунду по којој се спуштала коса као стрела, усне су јој биле мирне, чуо се туп звук потпетица. У издуженој белој руци, носила је, без већег напрезања, футролу за виолину.
Пратио сам је.
Нисам је једини пратио.
На крају калдрме било је склониште – у ком су, у миру, играле жене.
Весело се пустила низ степенице подрума.
Дочекана је испред мат црне коцке.
Човек, који ју је дочекао, узео је бунду и футролу за виолину.
Деловали су уиграно.
Сачекао сам је у тазе окреченој кући.
На лицу јој нисам препознао страх, чак ни непријатност.
Само сам благо онеобичио њену собу.
Стрпала је у уста средину вућег леба и залегла.
Саборно смо ћутали.
– Јеси ли сигурна да је оригинал?
– Платила сам је као да јесте.
– Знаш ли неког ко би могао да процени?
– Никог коме до краја верујем.
– Зашто те прати?
– Нисам сигурна.
– Биће да знаш.
– Радила сам исто што и сада у једној селендри. Пријавила ме је нека уштва. Не стижем да јој се светим од овог тешког физичког рада.
– Делује… као… да те не дотиче…
– Дотиче ме лицемерство. Мислила сам да имају паметнија посла од праћења играчице.
– Виолина је остала на двоседу.
– Јесте.
– Носиш само футролу?
– Не знам шта ћу са рукама док идем од тачке А до тачке Б.
– Занима ме.
– Ни излудела не бих свирала тифусарима из склоништа. Пред њих износим само зверства – тако спуштам тело и ум, а и зарадим који динар. Чим уморим тело, осећам мучнину, а одмах после мучнине – стид. Не враћам се кући док не осетим стид.
– Не разумем.
– Не могу да стварам музику док ме не осетим стид.
– Шта је са твојом породицом?
– Умем да се кајем као мушки из десетерачких песама.
– Шта је са твојима?
– Неко изгубљен, неко унакажен, неко немоћан, неко суров као тифусари којима играм…
– Сигурно имаш пријатеља.
– Имам.
– Знају шта радиш?
– Не. Они се спуштају на прихватљив начин.
– Каква је то фотографија закуцана крај Ољине слике?
– Роденова Рука бога.
– Први пут видим.
– Изоштрена су ми чула.
– Добро?
– Осећам оно што се не изговара до краја.
– То би могла да буде предност.
– За идиоте које радују надмудривања. Изоштрена чула су моје једино кућиште.
– Колико остајеш?
– Изоштрена чула су ме спасила од уштви, ухода и доброчинитеља. Нарочито од доброчинитеља.
– Треба да одмориш.
– Преживљавам без бајатих окрајака. Узнемиравају ме душе које чине добро да би им се дупло добро вратило. Не иде то тако. Бар мислим да не иде. Највише ме узнемиравају они који верују да својим доброчинствима могу да откупе човека од силе која га је створила и која га, на крају, држи. Какво је то умоболно ударање на силу. Волим свог бога само зато што не могу да га пређу, а, боме, и зато што их сачека са оним чиме су послужили свезане.
Дуго није могла да се заустави.
Мислим о њеном гласу, који никако није припадао лисичјем погледу.
Човек са једном ноздрвом
И вук када се побрати, оставља зло.
Нисам учинио никакво зло.
Рођен сам са једном ноздрвом.
Чешће чујем да сам рођен без једне ноздрве.
Од оца су затражили, да не употребим губљи израз, да ми утрне живот.
Отац је пљунуо викаре наше насеобине.
Није га било неко време.
Мајка је кршила прсте.
Сачекао је најсветлији дан у години.
Мајчин јаросни повик сасекао je страх од остављања.
Отац ме је узео у нарамак и рекао мајци да понесе хлеб, који је остао иза доручка.
Вид ми се сужавао, док смо силазили низ планину.
Пред очима ми је пукла омалена дрвена кућа.
Отац је својим рукама сковао дрвену кућу на најнижој тачки између две планине.
Прескочили смо ограду од збијених коприва.
Указала ми се река бистрија од очију моје мајке.
Небо је било крцато.
Горе сам био жељан птица.
Мајка је прва прешла праг.
Ишао сам за мајком.
Отац је утврдио врата преворницом.
Ноћили смо у миру.
Пробудио ме је звук разбоја.
Ухватио ме је сан пре него што сам зашао у собичак у ком је био разбој и столица обложена јагњећом кожом.
Мајка је, горе, била чувена по ткању ћилима.
У очима и у рукама имала је мотиве из прича о настанку наше насеобине.
На њој је остало да их сачува и пренесе.
Добијала је онолико поруџбина из викарских кућа, али никада није одбијала да тка за сироте.
Када се открило да сам рођен са једном ноздрвом, ни најубогији нису дошли по своју поњаву.
Јасно се сећам да је сваку шару распарала у хуји.
Хуја јој је дала снагу да изгура разбој из зимске собе.
Отац је својим рукама сковао нови разбој да би, доле, на најнижој тачки створио привид некадашњег живота.
Мајку је држала хуја, али је одговорила на очеву нежност.
Почела је да тка ћилиме за наше ново кућиште.
Отац је трговао у насеобини која је била прилично удаљена од приче о мушком детету без једне ноздрве.
Најживљи трговац из те насеобине помогао је оцу да ме извуче из превоја.
Сачекали су некрштене дане.
Викари наше насеобине не промаљају нос из својих утврђења у некрштене дане – да се не би открило да немају никакву силу.
Извукли су ме по ноћи из превоја.
Пронашли су ми стан.
Врло брзо су ми пронашли и посао.
Човек, ког отац ничим није задужио, повукао се пред мојим осећајем дуга.
Ослобођен и од гонитеља и од доброчинитеља, постојао сам међу људима који су се забавили о својој муци.
Запео сам на послу.
Дуго сам налазио сврху у проливању зноја.
Срео сам Асју.
Одморио сам се када сам узео Асју.
Окренула је моје упорно тупе очи од сваког зла.
Куга се увукла у насеобину из које сам избегао.
Отац ми је јавио.
Нисам много мислио о куги.
Отац и мајка су били, доле, на сигурном.
А ја сам био прилично удаљен.
Викари су се створили пред мојим вратима.
Предложили су да се побратимо.
Омакло им се:
– И вук када се побрати, оставља зло.
Суво четкање
Бирам дужи пут до куће.
Не одлажем задовољство повратка — једини повратак који признајем заправо је спуштање у модрину — у којој чујем плућа — насушно изолована од оних којима дугујем живот, милост, страх, необичну нежност, лукавство, љубав, освету или, најцрње, ишчезнуће.
Док се спуштам, откривам да немам заштиту силнију од коже.
Зачуђујуће мирно подносим истину — која је, скоро увек, риба са ситним костима.
Вешта сам.
Уновчила сам насушна спуштања у почетак, израњање без своје и туђе кривице, препуштања сунцу, које хушка кожу, као успаљени националиста, на рађање пега.
Обично у моју школу роњења долазе са жељом да се на најбезбеднији начин ослободе рутине. Тајим да се не држим грчевито за живот и да ме лако умори досада — што би значило да бих се више обрадовала најстрахотнијим очима у којима човек, под водом, може да се огледа, него сигурном повратку, који заокружује хистерични смех.
Тело смештено на првом спрату наслеђене лимун-жуте куће очекује да се за најкраће време пребацим из улоге инструкторке роњења у улогу куварице која приноси средње печени комад говедине.
Не узнемирава ме могућност да сам му само помоћница.
Ако бих до краја била верна истини, исповедила бих да он није ни педаљ више од тела које сам омекшала не-бизарним делузијама.
Немам искуство љубави.
Постоје дани у којима се плашим да постојим као човечица – јединка.
Ти дани су се одужили.
Једног јутра ћу се пробудити, биће сунчано, поново ћу осетити кључање младости – и просто нестати без објашњења и гриже савести, јер нико није чист.
Груба сам.
Ипак, недостатак сталног упоришта у реалности чинио га је, бар на кратко, свежијим у односу на остала доступна тела.
Нисам узимала озбиљно његов комплекс бога.
Сматрала сам га неспособним за неко веће зло.
Занемарила сам обредно-обичајну праксу слабих – да се удружују и увлаче у своју чаврнтију све оно што угрожава њихов опстанак и јачање.
Удружена тела са комплексом бога нису безопасна.
Окупио је исправљаче природе, који се издају за био-уметнике, на првом спрату наслеђене лимун-жуте куће.
Испрва нисам имала појма шта тачно раде.
Управо сам изрекла лаж којом су се браниле чуварке логора.
Почастила сам их својим присуством на првој изложби, где су приказана уметничка дела чији је градивни материјал оно што обично завршава у сливнику: коса, мртва кожа, нокти…
Нисам нарочито гадљива, али их нисам више проверавала.
Дочекао ме је пре неки дан згрчен на тазе пресвученом двоседу у приземљу.
Нема обичај да ме дочека.
Зна да ми после посла треба бар сат времена самоће.
Осећам нелагоду док друго тело прати моје дневне ритуале.
Чим пређем праг, стављам прстен са сировим жућкастим каменом.
Гулим огромне наранџе – остављам их у земљаној чинији да отпусте мирис лакоће живљења и одлазим под туш.
После туширања, пијем кафу са коцком шећера и гледам у празнину на зиду, која одговара димензијама слике коју сам хтела да купим.
Неко време сам скупљала паре за слику Оље Ивањицки, чаробнице Оље, али сам изгубила стпљење.
Тражио је моју четку за суво четкање коже.
Док сам роварила по ладици, рекао ми је да је направио скулптуру од ћелија своје коже.
Бачванска прича
Нешто ме гони да откривам њен портрет, с времена на време.
Не да ми се да лажем… у пролећне дане… када се даје реприза васкрсења…
Пролеће јесте реприза васкрсења. Нисам ироничан ни најмање. Једино ми Христ није досадио. Уловио је моју пажњу; држи ме дуже од две недеље… Толико сам бистар – да озбиљнију потврду не тражим. Нема ироније ни у томе када кажем да сам се определио за хришћанство, јер волим приче са срећним крајем. Просто… верујем у срећан крај, свој.
Стојим пред њеним портретом чешће но што то могу да поднесем!
Пред њеним портретом… као пред олтаром… расут у лепоти с којом, чак и да ми припада, не знам ни шта бих ни куд бих…
Заробила ме је као што је заробила мог оца.
(И не само мог оца!)
После шест, паори би седели на клупама и диванили о њој, стезајући врућ комад лепиње из које је бегала маст.
Упркос оноликом дивану, није се знало како је домилила до нашег села.
Да ли су је положили на праг (милостивог) газде онако како су сироти имали обичај да остављају своју децу – с последњом надом да ће их газдинска кућа дохранити до сужњева.
Паоркиње, расејане од љубоморе, испод гласова својих мушких, преносиле су једна другој да је мати није родила у насушној равници.
Прота је одбијао да поверује да се сам ангел прогнани, из пакости или досаде, претворио у девојчуру необичне лепоте и узео памет честитом бачванском газди, који је на салашу подигао кафану, а иза ње, за пријатеље, сазидао два-три собичка…
Засигурно се зна само да необична лепота те девојчуре није била уобразиља надошле паорске снаге.
Отац није закретао главу од салашарске кафане, кажу.
Али није залазио у собичке из којих је допирао смрад утрнуте младости.
Обично је с газдом салашарске кафане и са још два пајташа играо пргаву бачванску игру на све у глуво доба ноћи.
Мати је више пута посведочила да ни иглу није изгубио.
Оно што би својим дугачким вретенастим прстима згрнуо до првих петлова, када је, иначе, све свачије и ничије, враћао би…
Једаред је, само једаред, откинуо од иметка газде салашарске кафане и уделио младом Симеону Гавриловићу Зорићу – када се дао на пут за Русију.
Пред Божић, газда салашарске кафане, женик, узео је девојчуру необичне лепоте.
Младенци нису дочекали мајско сунце.
Није прошло ни сат од укопа газде салашарске кафане, а млада (тазе) удова је, још једном, ужаснула паоре.
Заповедила је наслеђеним слугама да крену са рушењем надозиданих собичака, у којима су пријатељи салашарске кафане прекидали ток младости.
– Младост је једино чему се… овде… треба клањати! – одговорила је до пола дивљим очима.
Две кафанске столице придржавале су избледело, снажно тело младе (тазе) удове, док га је приносила мајском сунцу.
Сваког дана, испред салашарске кафане, загртала је хаљине земљаних боја.
Испрва, паори су зазирали од огромног, снажног тела, које је врло брзо добило боју бакра на мајском сунцу.
Али су јој долазили, увек с истом надом.
Иза поноћи, никако пре, прилазила је столу за којим је седео мој отац, сам, и кроз шапат му казивала нешто налик бајалици.
Отац би полако, са страхом од васкрснућа женског хибриса, спуштао главу на бакарно раме и расипао се у лепоти којој није знао ни почетак ни крај.
Умела је, онако како то умеју оне које су веште, да умртви паорски стид.
Прича се да је, после смрти газде салашарске кафане, прилазила само столу за којим је седео мој отац, јер је у њему нашла истог ђавола ког је носила у себи.
Прича се, та прича ми је некако ближа, да је пријатеље салашарске кафане мучила жељом, због старих рачуна.
Сохрани: меня
Први пут навлачим црне чарапе.
На једвите јаде их навлачим.
Не патим се да бих сакрила увалице на огромним бутинама.
Већ неко време се не страшим своје огромности.
Молим се за оне који се вуку до мере.
Иза терора мере стоји упитна мушкост.
Немам меру ни у јарости ни у таштини.
Безмерност ми је хируршки прецизно отворила срце у коме се досађивао једнако безмерни Бог.
Потврђујем љубав тако што не иштем изобиље
– не свлачим га до своје смртности.
Покривам кожу, овај пут црним чарапама, да бих ушла у индустријски парк.
Одређено је колико центиметара коже може да буде откривено.
Једна мера је за словенске коже, а сасвим друга за несловенске – овај податак можда није неважан за човечанство.
То мало коже што ми дише на стратишту јефтине радне снаге – јежи се и од себе саме и од других кожа утрнутог хибриса.
Убрзавам корак чим закорачим у индустријски парк.
Убрзано кретање, углавном, не рађа гнев у чуварима.
Убрзано кретање, што је насушније, ствара микротрауме стопала.
Наивна, да не употребим грубљи израз, жртвована снага купује улошке за обућу и хвата кривине у индустријском парку.
Нешто бистрија снага, одмах по чекирању, ради на изазивању бола у стопалима.
Бол у стопалима облаже мозак – тако да не могу да га исуше репетативне радње.
Док нисам открила бол у стопалима као руку Бога, сву цркавицу коју бих зарадила – бацала сам на боце кисеоника.
Последња боца кисеоника су ми тетоваже на стопалима.
На стопалима сам исписала имена оних који су нас на тржници јефтине радне снаге понудили као јефтинију од најјефтинијих.
Да сам на време открила бол у стопалима као руку Бога, сачувала бих изворну боју очију.
Изабрала сам најхладнији тон – да ми на прву не очитају мисли.
Додатно сам платила да похране последњи снимак изворне боје мојих очију.