Вања Ковачић

Омеђавам очи масним, црним креоном – све док се шпиц креона не иступи.
Изображене очи износим на сунце. Треба му око пола сата да размаже покушај бега.
Дајем се зубатом сунцу. Молим за пеге. Нека пеге буду знак нашег савеза. На станицу
пристиже човек ком не знам име, али се сваког радничког дана питамо за јуначко
здравље. Упале очи полаже на цесту. На мање од трептаја, одвоји очи од цесте и искоса
погледа. Из упалих очију, бије жилавост. Речи му теку. Има насушну потребу да
говори. Не удубљујем се у кратку причу пред бус; рвем се са собом. Очи ми остају на
полураспаднутом, женском ранцу, који вуче по земљи. Свезнајући приповедач би
забележио да у полураспаднутом, женском ранцу носи две погачице са чварцима,
кисело млеко и флашицу воде. Имам веру у њега. Пребортаће још један дан. Донеће
улов својој кћерки, жени, мајци и оцу. Сан ће их узети – сите.

Вратила сам се у своје кућиште. Мућкам полупуну бочицу у којој чувам течност,
која крвнички брише трагове масног, црног креона. У добро угланцаном огледалу, још
једном, васкрсавају монголске очи. Креон ми сузи вид до зверства. По васцели дан, рвем
са својим немирима, тугама, слабостима...

Страхујем за себе.

Слабо гледам, чујем, осећам другог човека/свог брата.

Слабо сам данас и измучила тело, па сан не пада на тазе васкрсле, монголске
очи. Вртим небитност по небитност – до умора. Само да стигнем до умора. Уморно
тело, пред скапавање, враћа се простоти.

Подижем тело пре сунца. Одлазим под туш. Пуштам млаз млакушасте воде да
пробуди остатак бића. Пробуђена – грабим со из кутије на којој је остало пола цене.
Добро истрљам Т зону лица, врат опрезно пређем, вратим се на Т зону лица, још
једном, да потерам заглављену нечист. У исто време, посољеном руком стружем мртве
ћелије/малу смрт са тела и повлачим из сећања сате у којима сам била лукава човечица.
Гадим се лукавства. Гадим се свог лукавства. Окрећем главу од туђе нечисти,
углавном.

Пуштам кожу да се ненасилно осуши на пластичној столици, коју сам једва
угурала у купатило. Без много мисли, гледам у љубичасте лале, које онеобичавају
купатило – моју прву, вишекратну гробницу. Волим лале. Не знам да ли волим
љубичасту боју. Обично ме мучи када не знам шта мислим о нечему, шта осећам према
некоме; заморна су ломљења од обожавања до гађења... од гађења до обожавања...
Истренирана сам да се опредељујем, закључујем, заокружујем.

Осушену, васкрслу кожу убацујем у широке крпе земљаних боја. Стављам
слушке, пуштам домаћи треш, ком мало фали да добаци до кемпа, прескачем праг свог
кућишта, шипчим до дућана. Стижем. Одмах истурим јавно ја, иако у мој дућан не
залазе пре једанаест сати. Злу не требало, јавно ја не трнем, док се не вратим у своје
кућиште. Јавно ја – ради посао. Муштерије воле што сам вавик насмијана. Јамице на
образима подупиру моју љубазност. Между две вите, прозирне зграде, држим дућан.
Дућан сам поделила на два дела. У предњем, стерилном делу дућана тргујем. У утроби
дућана, израђујем уникатне комаде накита. Муштерије имају могућност да прате процес
израде накита. Испрва сам осећала непријатност, док би укочених очију гледали моје
руке како груби материјал претварају у храну за њихову сујету/алу неситу. Страховала
сам да ће некоме синути, да ће ме шчепати и најгрубље опсовати, јер зарађујем на туђој
болести. Временом сам схватила да мојим муштеријама није занимљив процес израде
накита, већ мој зној. Своју вредност потврђују капљицама зноја, које неко пролије за
њих. Зној каткад мења крвцу, коју сироти проливају за колекционаре.
У утроби дућана, радионици, столује прави правцијати хаос, који сам замаскирала
маслинастом бојом. Ама све могуће и немогуће у маслинастој је боји: зидови, плочице,
сто, столице, алат, рамови... чак су и моји искрзали нокти маслинасти...

Има месец како сваког јутра, неђе око осам, маслинасту утробу дућана облажем
меснатим, црвеним лалама. Очи мојих муштерија остају на тезе убраном животу. Чим
наседну на подвалу, полугласно исповедим да сам опседнута лалама.

Разуме се, нисам опседнута лалама. Опсесије исповедам само свом Богу.

Има месец како је на врата мог дућана стала старица са корпом лала. Купила сам навршиту корпу лала. Очи миле Катице - избачене, водене - подсећале су ме на очи оне која ме је подигла и покривала моје слабости.

Док сам димила и гледала је како одлази, пало ми је на памет како да склоним урокљиве очи
својих муштерија са зноја, који проливам. Није ми утекла. Помало збуњена,
дала је реч да ће ми сваког јутра доносити свеже убране лале.

Тргла ме је сирена.
Неко је од раног јутра нервозан.
Сат до првог аларма.
Растежем се и њушкам јастук, који сам синоћ натопила лавандом.
Нисам луда за лавандом, али је једна немоћна жена продавала бочице на улици по смрзли.
Цедим најмилију воћку.
Пуштам мирис лаванде да се бори са мирисом изабране.
То је само њихова борба.
Скрушено стојим испод туша.
Прелазим очима по кожи мртвачког подтона.
Личим на нешто када ме сунце огреје.
Док шикља вода, доживљавам разнородна просветљења, али их после туша
гурам у несећање.
Не бих да будем нарочито мудра.
Мој човек воли крхке, слуђене, разнесене женске појаве, које може да обликује
по својој премудрости.
Лукаво му исповедам немоћ – да би се што силније уживео у улогу водича.
Пуштам га да ме води кроз овај пресмешни свет.
Колико би и он био смешан да га не волим.
У зрелој ноћи, молим се за лукаве.

Од јутрос нисам пустила ни аваза.
Шуњам се по свеже окреченој кући.
Чека ме џакаста, маслинаста хаљина – у којој ћу заличити на опуштену
човечицу.
Пре него што прескочим праг своје куће и бацим се у вањску реалност,
изговорим најкраћу молитву.
Вани људи светкују месо.
Ћутим, јер моја дрскост није довољно сазрела.
Припремам кожу за такве гротеске.
Упија сате тишине.
Моји зидови су заправо протеза за лаке, неусиљене покрете, изворну боју гласа,
урођене слабости...
Међу зидовима не морам саму себе да чешем по ушима.
Сумњам у своју памет, доброту, снагу, лепоту...
Али то ме не спречава да се крећем.

Одвајам те од софре,

летње кише,

цике,

аваза мајке,

кратке среће.

Сада си само кожа

– укопан у једној жељи.

Начињем пресилну нежност.

Хоћу да уморим у теби све оно што нисам ја.

Рађам ти ново срце

– прво у сну.

Одмах га приносим светлости

– да му буде друга мајка.

На кога ноћас падају звезде?

            На мутне реке или тужне људе?

            На птице – које приземљење не схватају као казну?

            И ноћас су пале пре него што сам замислила слободу.

            Иза капије – само шапћем о њој.

            Иза тешке капије – нисам зла.

            Сваки удар срца приносим светлости.

            Без заштитног фактора,

            станујем у топлоти и понављам речи човечице силније од себе:

            – Оно што те није створило не може ни да те сруши.

Грми и нема изгледа да ће се земља икада осушити.

Морам да будем силнија – да сломим леђа подупирајући кућу.

Смем ли, уопште, да сањам милост... на овом парчету земље...

Не знам да ли бих само да ходам до краја неосољена смислом и сврхом... или да се, ипак, окачим о нечију кожу и убијем вишак сати...

Баш када сам помислила да сам најснажнија, неко је извукао ћилим. За искуство пада, још нисам саградила кућу у језику. Могла бих да га упоредим са осећајем немоћи или са осећајем срама, који често прати немоћ.

Лажем.

Умела бих просечног читача да прикључим на своје искуство пада. То и није неки посао. Сви, мање-више, срчемо исту чорбу. Али! До краја изрећи потрес властитог бића, једнако је свлачењу пред унезвереним очима.

Ипак, моје искуство пада је одбегло.

Време, или нешто силније од времена, ослабило је преворнице које су осигуравале поткожну провинцију.

У обуздавању дрскости (која ме је гонила да идем кроз зид) и скоро па патетичне раздражљивости (која ме је успоравала), остала сам без успеха.

Врло брзо су последице пада биле на тацни.

Некако сам набасала на њега.

Да ли је наше препознавање случајност?

Верујем у случајност(и).

Али верујем и у Бога, који нам шаље сапутнике са већим резервоарима снаге, храбрости, милости...

Негде сам прочитала или чула — да они који нас воле покривају наше слабости.

И би човјек у чијим очима нисам видела гађење помешано са сажаљењем.

Нећу да тајим срећан крај.

Родила се Чарна.

Родила сам се и ја.

Чарна има пресилне очи... пресилне као водена стихија, портал храма.

Родио се и он.

Својим рукама је крчио коров на нашем парчету земље — да би Чарна без страха направила прве кораке.

Наше парче земље је врло брзо омалило.

Чарна је неусиљеним, лаганим покретима заузела читаву улицу. Нема дворишта које није прегазила онолико пута.

Осећа да је читава равница њена. Није јој најјасније зашто закључавамо капије и подижемо бедеме.

Снага јој не да мира. Тешко је преводимо у сан.

Док сам је носила, писала сам јој бајке. Једва сам чекала да јој читам бајке у којима она — најчарнија — побеђује несите але.

Али!

Моје бајке нису довољно живе.

Волим да гледам како целим, маленим бићем упија оно што отац у моменту измисли.

Љубоморна сам на његову лакоћу казивања; као да се знају читаву вечност; као да су, у неком другом трбуху васељене, увежбали ове улоге.

Не посипам се пепелом — моја утроба је њено прво кућиште, али отац је, без страха, баца у висину и дочекује њен смех као мед с неба.

Умем да нестанем из њиховог пространства на сат-два. Мисле да у купатилу стружем мртве ћелије са коже и мућкам серуме против старости. Чиним и то, али прво пуштам млаз хладне воде — да проверим...

Чујем их.

Није уобразиља.

Прошло је.

Чека ме кухиња мог живота.

У наслеђеном маслинастом креденцу похрањени су судови. Ретко их користимо, јер се на нашем парчету земље једе прстима. Црвени јајасти сто, утврђен црвеним вретенастим столицама, наш је престо. Чарна га сваког дана оживљава разбарушеним букетом.

Два пута годишње замишљам Исуса.
На очи ми падне снужден, полунем, у одори земљаних боја.
На очи ми не пада сам.
Вуче за собом и оне који камче за чудеса и оне који му ударају на мајку.
Опрашта тупост и нечовештво.
Потврђује љубав до краја.
Гадим се и своје и туђе тупости; зебем и од свог и од туђег нечовештва.
Да имам његову силу, сутра бих се осветила сваком створу који ми је ударио на
мајку.
По цену губитка шансе да овде, у овом виделу, потврдим опредељеност за љубав.
Светина га разуме као италијанску фонтану.
Из очију им фрца сирово нестрпљење.
Први пут сам га видела на Емиловој слици „Христос у Витинији“.
Рекла бих да Емилов Христос није уобразиља.
Иштем само да ме очисти од суровости, коју гушим – само зато што не верујем у
своју победу.

Питање с којим устајем и лежем.

Мој човек, скоро подругљиво, каже да сваки дан имам нови план за живот.
Истина.
Да сме, умро би од смеха мојим плановима.
Када се насмеје, лик му се изобрази у страхотну лепоту.
Данас му говорим да ми се иде у Африку.
Хоћу, са њим, разрогачених очију да постојим близу омиљене звери.
Не желим да је гонимо, ловимо.
Не желим да се крај њеног омамљеног тела фотографишемо.
Била бих захвална када бих силу која игра у жилавим очима звери похранила у
памћење душе.
Примећујем да се искључио.
Добра сам жена, пуштам га.
И данас му је јако тешко да се растане са својим временом (грубо би било рећи –
слободом).
Хоће му се нешто ново.
Не бих ни ја да обрћем једно те исто до смрти.
Луња ми се, пишу ми се приче по ушушканим собама хотела, говори са новим
људима, које не морам да лажем из милосрђа... Не спрема ми се ручак за сутра.
Не говорим му да почиње да ме гони страшнија глад од оне коју осећам за
новим ритмом живљења.
Гладна сам милости.
Не умем тачно да одредим шта је милост.
Осетим је у дубокој ноћи када се прекину све идеје о укорењености; када и аваз
мајке губи силину.
После тог реза на срцу, нагомилана искуства наликују на депонију.
Склупчам се крај свог човека и постојим као прва жена.

Избегао сам из стана.
Саградио сам кућу од светлог камена између планине и реке.
На својим плећима сам донео све и један камен.
Кажу да сам – отишао.
Када за неког кажу да је – отишао, то значи да је полудео.
Нисам.
Врло сам трезвен.
Јесам голим рукама смрвио сијалице, које су држале дан у мом стану.
Нисам више могао да издржим вечити дан – у ком ми телефон броји кораке од
мртве тачке А до мртве тачке Б.
Стан сам уступио пријатељу, који се рве с белом кугом.
Треба само да уврне сијалице.
У рисовским очима његове жене очитава се неповерење.
Уморна је од сеоба... тантрума због изгубљене играчке.
Када се сви умиримо, преписаћу стан на њено име.
Нисам добротвор.
Не одричем се никаквог добра.
Узнемиравају ме зидови међу којима сам увежбавао живот.
Дуго нисам имао храбрости да се укључим у озбиљно знојење.
Било ме је тамо где су се фабриковале приче о човеку, који може да помери
планину.
Потерала ме је тавна, најтавнија досада.

Ноћу, када се и небо надима над човеком, седим испред своје куће, наслоњен на
светли камен, и гледам у планину.
Ноге су ми снажне.
Чим пукне јутро, пењем се на планину.
Не мучи ме то што не могу да померим планину.
Неки дан, када сам пошао по живу воду, спазио сам вучицу, црну као гар, како
начиње воду.
После сто година самољубави, силно сам пожелео неком да се исповедим, па
макар то била и пројгора.

Не гони ме смрт, већ живот – раслабљен, расточен, блед; просејан кроз хиљаде шака, смекшан урокљивим очима, попљуван отровом од ког бујају нечовештва. Празник је. Опет читам библијску причу о Давиду и Голијату. Ћутим док несита ала прождире радост по радост. Мучи ме немоћ. Трбух јој наликје на усићену крушку. Гега се за Сунцем. Чкиљи. Мучки би га усисала у свој бездан. Ако узме Сунце, како ћу живети у вечитој ноћи?

У мрклом мраку, на кости падају први немири и прве мржње. Врте кости, док не прогоре. Чим пукне дан, бунован, одлазим на падину, ширим руке – уверен да шупље кости могу да ме одрже између неба и земље. Из подвале вечите ноћи ме трене какав хук или живи створ. Изигран вучем скупљене кости до своје прчварнице. У бесаној тишини, читам басме; шарам их по камењу. Празник је. Покушавам да отворим флашу белог вина. Не дам бесу да згрчи прсте. Снажно сам гурнуо чеп низ грло флаше. Пресуо сам чашу и сркао бело вино. Чеп је плутао у вину – мизеран и скоро неприметан. Празник је. Не гачу пошасти... не чујем их. У дамарима дрхти страх док прелазим праг своје прчварнице. Кажу да је ту, на мом парчету земље, где одмарам душу, ала играла дивљу игру на очима престрављених звери. Нестала је, кажу, у чаврнтији покрета и ноћи. Чули су аваз, а потом тешки мук. Застали јесу, прекрстили се, обрисали зној и наставили да раде. Нити су јој ишли на очи; нити су јој скочили за очи; нити су се вратили по откосе. Принели су јој страх, зној и кукавичлук као жртву. Пусте приче... (Умирујем се.) Пре него што сам избегао у тишину, умирио се између планине и реке, гледао сам смрт. Лагано, мучки је навлачила своју слуз на угашена лица. Божанска варница је умела да бљесне, изненада, и тада би лик био изображен у страхотну лепоту. Та страхотна лепота, нељудска, спуштала се на лица као маска. Лица на којима сам се огледао, тражећи потврду свог постојања, носила су маске хладних даљина. Празник је. Клатим се на сточићу и мислим о неситој али која уходи Сунце. Прешли су ме... слатко су говорили разрогачених очију. (Умирујем се.) Кљују речи. Ала чује тутањ тешких табана. Када јој досади шкрипа натоварених телеса, процепи земљу и, док си ударио дланом о длан, склони главу мед облаке. Чује ме. Отежао сам. И да нисам, не умем да милим по земљи. Зашто бринем? Чак и да се моје парче земље процепи, смислићу стотине изговора због којих нећу кренути у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец. Хитро ћу заобилазити њен труп. Кршићу шаке и уз молитве пришивати клетве. Знам да је нећу са места маћи, али ћу бар помирити раздробљену савест и сан.

Празник је. Сећам се смрти. Хладна је као гуја. Смртници, мученици, верују да смрт наступа оног часа када тело пресвисне. Може бити да смрт напада из пустог, добро скривеног пространства? Или је, ипак, њена срж – језовита хладноћа гује свезана за живот? Умео сам да осетим жилу хладноће у живима са којима сам говорио. Склањао сам очи са залеђених лица и замишљао сочне воћке, присећао се сласти. У среди кајсије је коштица; с лакоћом сам одвајао сласт од језгра опорости. Мучила ме је немоћ, јер нисам умео да одвојим смрт, неситу алу која прождире радост по радост, од живота. Сваку коцку шећера би прво промуљала у својим устима; отежао сам од сокова у који је сваки залогај био утопљен. Склањао сам се од алавог човека, али би ме, на кварњака, сачекао у слепој улици. Звирлао сам да не бих гледао како на чисту кожу спушта маску лукавог створа. Да га нисам уплашио? Зашто лепи слојеве лукавстава? Стидео сам се сам себе. Почео сам да ловим покрете, навике алавог човека. Чекао сам га под ниским, баршунастим небом. Отварао сам му своје срце, онако како сам га у издубљеним ноћима отварао свом Богу – када сам био испљуван и ишибан. Срце се сећало крви у којој нису плутала зрнца лукавства. Није хтело да бије у бајатим прсима; откуцаји су били троми, тешки. Опомињало ме је да је кожа упила нечист. Лечио сам се истином, кушао сам истину. Алавом човеку сам признао своје немоћи, страхове; показао сам му промрзлине – у нади да ће се умити, пустити кожу да дише... У слепим улицама умео сам да набасам и на смиреног човека.

Пријао ми је додир човека. Кад год бих га срео, без много думања, прелазио сам на његову страну. Говорили смо крупним гласом и смејали се грохотом. Вукао сам за рукав алавог – да чује грохот човека ком храброст није утекла као зец. Смирени човек није ни приметио да са нама хода алави створ који би у свој бездан усисао Сунце. Из уста смиреног човека је излазила милост, светло оружје, која је пробијала маску. Зачуо се смех који је допирао из бајатих прса алавог човека. Уловила га је милост.

Сунце се обазире. Алави човек га није усисао у свој бездан. Биће да су мреже милости довољно чврсте. Ако ала из приче стане пред моје очи, нећу поћи у гору у воду по храброст, која ми је утекла као зец, већ ћу позвати смиреног човека, чувара.

Овај текст је првобитно објављен на сајту: Нови Полис.

Захваљујем уредништву Новог Полиса!

Извор: http://www.novipolis.rs/blog/32373/jajetov-zub.html

Има нестварне, прозирне очи. Кад год говоримо, чини ми се да нестају у
простору. Не могу да запамтим цело лице човека са којим речи теку као крв.

Кажу да
није сав свој.

Док мили низ улицу у џизмама до колена, усред јулске жеге, прате га
пригушени уздисаји. Сећају се витког, издуженог тела које је носило бистру главу.
Када неко покуша да му тутне пару, весело изговара формулу: „То није озбиљна
милостиња!“ Недељом одлази на литургију. Пред својим богом је сабран.

Пре него што
свештеник позове вернике на трпезу љубави, нестане. Недеља је суви дан. Клијају само
Адамови немири. Не пуштам тело да мирује. Пешачим споредним улицама и молим се
да не набасам на другог човека, свог брата. Застанем крај куће човека са којим речи
теку као крв. Прозори су отворени по васцеле дане. Умирује га судар ветрова и гласова.
Говори. Цело тело напреже док говори. Није луд. Шест дана верујем да се може више
од човека. Недеља затвори све портале кроз које пролазим да бих усплахирено и наивно
поништавала слабости. Човек са којим речи теку као крв није усплахирен, није наиван,
не труди се да поништи крв која би у гору у воду. Вади прстима сардину из конзерве,
испред дућана, и нуди сите, исколачене очи. Не фали му нежност. Пешачи по равници –
она се отвара, пуца у прозирним очима, као да је млади бог. Горем од себе је рекао
нешто. Брзо je скрпљено лудило. Пристао је на гадост. Избор заправо није постојао.
Било је питање само да ли ће осмислити своју пропунту. Недељом се разлетим по
маркету, последњи динар дајем на органско поврће, барим поврће, обрћем се сат
времена у храму здравих, стружем мртве ћелије са коже, сударам се и водим кратке,
увежбане разговоре... Ове недеље сам улетела у цвећару, каснила сам, и док сам тупим
очима тражила разбарушени букет, спазила сам полицу на којој је положено
дехидрирано цвеће. Једва ме је смирио добри мој психијатар ком сам купила жив,
разбарушен букет. Сетила сам се чланка у ком је писало да су конструисане капсуле у
којима се чувају лешеви за доба у ком ће, коначно, људски ум победити смрт. Лажем
психијатре. (Често их мењам.) Претварам се да имам нападе панике, да сам крхка,
неснађена, уплашена; одлична сам у измишљању траума. Зашто? Тражим правог. Човек
са којим речи теку као крв уме да сиђе у ризом имена и презимена другог човека, свог
брата. Не бих могла да живим с тим умећем. Четири зида и ја недељом, увече, слушамо
136. Псалам. Не могу да замислим свог бога.
Понедељак. Пресрела сам човека са којим речи теку као крв. Хтела сам да
говоримо о земаљској бесмртности. Косим, прозирним погледом је прекинуо моју
усплахиреност. Тражио је да му израдим фотографију на којој су приказана Гласиначка
колица. Не напуштају ме мисли о капсули у којој се чувају лешеви за доба без смрти –
као да имам новац за кишељење коже. Шта бих радила када би ме тргли из смрти?
Чекала бих у бескрајној равници да људски ум, поново, пронађе речи које теку као крв:
„Сунце, једино теби што сам жудео бити раван,
Знати једну једину ствар и њоме знати све...“

Овај текст је првобитно објављен у Књижевном прегледу.

Захваљујем уредништву Књижевног прегледа!

Извор: https://www.alma.rs/knjizevni-pregled/broj33/kp33.pdf

Очи тешке као сепети,

пробијају се кроз високу траву.

Осећам како земља игра под његовим очима.

Ко долази?

Човек – снажан као први човек?

Жена – снажнија од прве жене?

Не знам ко ми је потребнији.

Отац – да на жртвеник принесе снагу и слободу.

Мајка – да на жртвеник принесе басме,

којима је гонила урокљиве очи.

Ни отац ни мајка,

већ човјек са којим ћу подићи нови живот.

Осећам како земља игра под његовим очима.

Зауздао је крилату змију.

Кажу да ће чувати наше сибаре; нашу летину; наше парче земље на ком се заклињемо у снагу... једино у снагу.

Још му не знају лице.

Кажу да су му ноге изроване од убода,

али, опет, силније од несоја.

Осећам како земља игра под његовим очима.

Без страха, гледам у најсветлије лице.

Исповедам му немоћ,

док кожу напаја први мир.

Уместо море,

седим ти на срцу,

црна и чаробна као ноћ.

Слушам твоју крв.

Не знам да ли ће икада сабрати силу

да пробије кожу

и излије се у сва лица

пред којима си играо... несмирен.

Твој бог је јачи.

Пустио је јаросну летњу кишу

да покрије ритам полуживе крви.

А ти се љутиш,

док он шминка дневна лицемерства

и већ виђене изопачености.

Без кушања,

знам да је обљутавила

свезана у телу које лаже,

док се не разболи.

Не мораш да мрднеш.

По утроби се вијају откључане

- сврхе.

Умиру од досаде,

док подижеш камен

и чекаш силнијег од себе.

1. Запомагао је у некрштене дане

2. Прчварница

3. Победио је звук

4. Перје

5. Прелазак прага

6. Пуноћа неба

1.

Буди се, снажан и издужен. Стопала су му сљубљена са стубом. Чим отвори очи, укршта шаке. Када се умори од штимања шака, пада у сан. Не могу да се оделим од овог створа. Он је ту. И биће ту. Будиће се и падати у сан. Оно што се дешава између те две тачке је његова вечност.

Кажу да у рукама држи огледало.

Треба да се вратим животу. Кожа ми је све тамнија. Почео сам да седим. Више се не смејем док се огледам. Сви отвори на мом телу су запечаћени. Сан је једини отвор кроз који могу да дишем.

2.

Вратио сам се у своју прчварницу. Сате проводим правећи облике од дима. Вребам трен у ком дим ишчили из ноздрва и нестаје слободно.

3.

Буди се, снажан и издужен. Поставио је руке у калуп. Победио је звук. Мишице му се грче у апсолутној тишини.

4.

„Перје! Перје… купујемо. Перје!“

Време је да пођем. Његов мирис обузима падину.

5.

Добро сам залупио врата. Шкрипа и прасак су ме уверили да сам на сигурном. Звуци који прате мој прелазак прага чисте биће попут воде или ватре. Сваку ноћ у прчварници увежбавам изображавање свог лика за ситничаве људе. Мала смрт наступи сваки пут када пређем праг. Од заласка до изласка сунца увежбавам. У прчварници столује апсолутна тишина. Празне рамове сам претворио у лучику. Напорно је сваку ноћ чинити исто. До падине ме је довела жеља за дубоким удисајима. Пре свитања, падина бива одељена од заједничке реалности. Кожа ме опомиње да на падини бије други ветар, да су мириси интензивнији, небеса спуштена. На падини сам сањао да правим дрвени столац. Да је сан потрајао, седео бих на њему под планином као човек који је створен, а не склепан.

6.

Када ме је обузела пуноћа неба, кост је прогорела. Закључао сам се у своју прчварницу. На зидовима су осванули ексери. Огромна огледала су се клатила. Звук је савладала тишина. Био сам мањи од маковог зрна.

Текст је првобитно објављен у КУЛТ-у. (Изворни текст: https://casopiskult.com/sest/)

Захваљујем уредништву КУЛТ-а!

Текст је претрпео мање дораде.

 

Опет сам млада,

али овај пут не долазим на прстима.

Порађам аваз,

који прво буди гађење,

па тек онда жељу.

 

Данима и данима,

мирила сам своје младости на сунцу.

Помирене – надолазе.

Изнећу их на астал – као млечни хлеб.

Из све и једне младости исцедила сам сећање.

Оставила сам само несмиривање тела.

Гадим се инстант спасења.

Чекам бескрајног Исуса у бескрајној равници.

Патим се, али ми је патња ближа, па и занимљивија, од програма накоћених

учитеља живота.

Гурао сам нос у све свете списе, који су смртнику подметнути, али сам се враћао само на списе које су свезали даровити лажови.

Новоспаситељи су досадни, вулгарни преживари.

Не дам да ме убеде да сам крив за сво зло које се баца у мене.

За сво зло, вала, нисам крив.

А није ни онај чије се име не помиње.

Гигантске компаније, њихове ишчашене мецене, желе до краја да излуде човека-радника — подметајући му секенд хенд човекоцентрчност.

Да учитељи живота имају силу да оживљују, не би их слали сиротињи.

Нећу да спокојно скролујем, док ми искачу снимци рушевина, изгладнеле деце, болесних, сиротих...

Не фали ми мир, већ милост.

Јутрос сам прошао поред жене која на ветрини продаје домаће резанце (кесица 150 динара), и мрзело ме је да застанем; неколико метара даље, сео сам у кафић, ушушкао се у ћебе боје бундеве, пијуцкао цеђену поморанџу и чекао топлу салату — предајући сву пажњу јесењој ружи, која је раздвајала страхоте од мог малог, јутарњег мира.

На мали, јутарњи мир пристају дезертери, чувари логора, девојке за све и остала нејач.

Знам да не могу све гладне да нахраним, нисам баш ни видар...

Али бар могу да се не навикнем на мали, јутарњи мир, који може, врло лако, да се претвори у најниже самољубље.

Не треба ми ничије учење — унутрашња навигација ме брзо доводи до милости – кад иштем милост.

Још сам здрав.

Имам очи да видим страхоту.

А имам и срце да осетим да је време да увежбавам милост.

Јако је тешко борити се са људима који имају желудац-ђон.

желим  да ти верујем

у дубокој ноћи

када оде снага

 

исписујем речи

по бутинама

иако знам да се из њих неће подићи нови живот

уцртавам твоје срце

јако желим амајлију

коју неће моћи да носе друге коже из досаде или позе

 

иза умора

падам у жељу

да туђе речи и туђе срце

буду моје кућиште

 

Очајнички желим да будем чист.

Зашто?

Испитујем себе.

Да кажем право – сумњам у себе.

Ако не останем чист, прекинућу везу с онима који су ми дали тело, име и кућиште – остаћу сам.

Страх ме је онога што би самоћа могла да ми учини.

Зашто преживљавам од првог до првог?

Зашто никога нисам прешао?

Зашто никоме нисам пустио крв?

Не искључујем кукавичлук.

Можда се запатила зебња испод сељачке снаге од казне, од неуспеха...

Једном сам сањао како сам се испрљао.

Најјасније сам видео руке како навлаче грубо платно на испрљано тело.

Осетио сам како је пуко срам од темена до пете.

Не сећам се чега сам се срамио – да ли те нечисти или неуспеха.

Природа је рекла да бих могао боље и више него зликовци који се мотају по пространству што се, за мене – сељака, из дана у дан све више сужава.

Висок сам и плећат, имам сиве очи, снажне ноге, кошчато лице и словенско грло.

Имам жену која ноћива са мном у кући пуној гуштера – без претеране вере у моју победу.

Каже, а ја јој верујем, да мушкој лепоти не треба потпора.

Молим се да њена женска памет не ојача.

Оставља дете у колевци и са мном подиже ново кућиште.

Научио сам је да испече цигле.

Да се не огледам у њеним очима, цветала би моја несигурност – пожелео бих да имам парче више од сваког створа на ког бих случајно наишао.

Спасила ме је од залудног утркивања.

Изнова и изнова понавља да ће нас моја сељачка снага извести из брига и да нећемо морати да паднемо ниже од човека.

 

клањај се мојој младости

док још има словена

клањај се мојој младости

док сама самцијата седим у винтиџ ресторану

читам како су Срби ту од почетка

Срби увек великим

а и плаћам порез

и успут се не дам горем од себе

клањај се мојој младости

док верујем једино у мајке

које сваке вечери одвозе у фабрике

да сам патријарх

изабрала бих једну фабрику и сишла у производњу

да узмем учешће у најсветлијем страдању

верујем у мајке које сваке вечери одвозе у фабрике

више него у свог бога

ког браним јер сам скоро па бачвански дркош

којем је јако

али јако заморно да постоји у култури рециклаже

која је тутнута онима који се нису пробили до златне милијарде

клањај се мојој младости

док подносим тупе ружњикаве сељанке

које ме свако мало подсећају да нисам изродила девет југовића

добра сам хришћанка

не изговарам да ме њихови мужеви гледају нешто умилније

клањај се мојој младости

док саму себе лечим од лажи

коју са кољена на кољено преносе сироти

сирота чељад немају миран сан

и патим тело у храму здравих да смрт не дочекам у облику усићене крушке

клањај се мојој младости

док покушавам да сазнам да ли је алија сиротановић био притиснут да прихвати да га славе као најбољег радника

истини одговара да је радник једина авангарда под сунцем

али титула радника године страшнија је од сатурна који прождире свог сина

ближи су ми радници који ропћу

ропац је пројава вере у победу

прилично је тешко живети без вере у победу

клањај се мојој младости

док средом и петком не изговарам речи-вирусе

напредак

стрес

путеви

анксиозност

самопомоћ

депресија

овертинкинг

породичне констелације

клањај се мојој младости

док откривам зашто само младост има право на младост

дај нам мало
срца
да одморимо од злобе

не

дај ми мало
срца
да одморим од злобе

дај ми апсолутни слух
и бистро око
да ми не науде

дај ми ватру
чим пукну очи да знам да имам кућиште

дај ми
силу
да све што знам спустим у „да“ или „не“

син ковача
је сам себи
одрезао прсте
да га не би гонили
да учествује
у подгревању подвала

зеље и подвале
се не подгревају
сјагле се
и онда то
није то

до данас
налазио је утеху
у рестаурирању потковица
углавном за жене
које нису довољно веште
да своје страхоте
подигну у мит

син ковача
још осећа
врхове прстију
затворених очију
кује штит
бескрајан
као елизијум

син ковача
када се умори
корача по равници
горе-доле
у круг
зар је битно

дан не може
да замисли
без испружене земље
иако га равница
није родила

када га умори
испружена земља
враћа се ковању
бескрајног штита

за јунака
који пушта аваз
дуго после победе

син ковача
се не гади беле заставе
муче га обећања
чак ни бог
најнемаштовитијег народа
не обећава

син ковача
се надима
над човеком који није самовидац

 

 

 

Син сам ковача.

Носим јеврејско име, које значи „Бог је милостив!“

Имам занат у рукама, жену, по датумима уредно сложене породичне албуме, испечатиран пасош.

Нисам несрећан.

Благословен сам гордошћу, која ме гони да се крећем – да не бих пао у беспомоћно ћутање.

Има десет година како сам пожелео да припадам нечему силнијем од себе, некаквој заједници.

Определио сам се за хришћанство, најпре, из практичних разлога, живим у близини православне цркве, не морам да увлачим чланове породице, гладује се повремено, не захтевају претерану физичку активност, не свете се због изостанака.

Моје тело не одбацује ни старозаветне ни новозаветне приче – урањам у њих као у народне бајке – лако, детињасто.

Међу четири зида, осећам да је Бог у срце сваког човека похранио свој non finito лик и дао нам слободу да га довршимо.

Одлажем довршавање свог Бога.

У средини ноћи, када ми се срце отвори, осећам да бих могао, чак и у пометеном свету, да створим – ако не свог Бога – онда бар да сваког јутра отворим чисте, свеже, нове очи.

Мој raw Бог је био лаке руке.

Рођен сам у старој занатлијској породици.

Ковачницу смо подигли насред најсветлијег града.

Говоркало се да сам с нељудском лакоћом, с нељудском смиреношћу ковао.

Та говоркања не одговарају истини.

И да одговарају истини, оповргнуо бих их.

Узнемиравају ме микро-легенде.

Нисам узео учешће у грађењу микро-легенде о ковачу – као што нисам ни у романтичном оправдавању бежаније ковача.

Катанац значи да сам кукавица.

Никако не припадам мушкима који се плаше батина или озбиљније трагедије.

Не надиграва ми се са онима који опонашају ликове из патетичних талијанских филмова.

Не да ми се мимезис мимезиса.

Лењост због које у њима нисам пробудио и преднаталне страхове, или бар комплексе, – најтужнија је фракција кукавичлука.

Има људи које, где год да их бациш, снађу се – чак и прескоче оне који су их дочекали.

Трула кобила – омиљена сељачка игра.

Е, па, ја нисам ни сељак ни добар скакач.

Умем само да кујем.

Нисам туп, још мање сам лењ, али умирем од досаде када не кујем.

Рођен сам да будем ковач.

Ипак сам захвалан скакачима, који су ме гурнули у искуство несналажења, неспретности, самосажаљења.

Гурнули су ме тако завезаног, избаченог из свог кућишта пред очи потрошених жентурача.

Ловиле су моја проклизавања у јаросно самосажаљење.

Тешио сам се мишљу да је ковач ковач и кад су му руке свезане.

Тешио сам се уверењем да су и моја проклизавања у тешку расејаност – живља и светлија од њиховог читавог постојања.

Јако сам се трудио да се не огрешим; штитио сам их од себе – епски.

На плажи најсунчанијег града, чуо сам здрав, дубок, скоро па страшан смех.

Окренем се – жена.

Њен смех, више грохот, надјачавао је хорску цику дечака, вође, и три девојчице које су носиле исте перле на плетеницама – за које сам одмах знао да ће читати изворне феминистичке текстове и неће хтети само ружу, већ ружу и све могуће и немогуће.

Почео сам да смишљам како ћу прехранити толику децу.

Врло брзо сам схватио – вуче за собом туђу децу.

Некако сам успео да се питам са њом.

Био сам искрен до баналности.

Она није.

Није било потребе да исповеди себе.

Осећам људе.

Направила је договор сама са собом.

Да сам мушко, отишао бих од ње оног часа када сам схватио да јој је било потребно само да се одмори на пријевоју.

Даље је могла сама.

Новац који сам успео да понесем – онај за чемерне дане – уложио сам у кућицу и парче земље. Од кусура смо неко време могли да будемо, колико-толико, сити.

Молио сам се да не скупи снагу и не пође.

Кад год би се жалила на бол у стомаку, знао сам да лаже.

То, засигурно, није била физичка бол.

Захвалан сам што ми не удара на част.

У шали каже да су неверна само неотесана чељад.

Благословена је гордошћу.

И не само гордошћу.

Први пут је видела оца када је имала четири-пет година.

Играла се на улици.

Спазила је огромног човека.

Без страха, отрчала је до огромног човека, загрлила га и рекла му своје име.

Пре првог огледања, није имала фотографију оца, нити је знала његово пуно име.

Отац – први табу.

Зна се шта бива са девојчицама којима је отац први табу.

Добар део њеног ума је будан и чува је од оног што је отпало од лепоте – ублажено речено.

Договорила се сама са собом да се укопа у човеку који је здрав.

Стиди се кожетина које је, одвајајући се од светлог дела себе, пожелела.

Чиним све да расклопим њен срам.

Знам да срам има меморију облика, али први пут у нечему желим да истрајем.

У њеном, најсунчанијем граду, подигао сам ковачницу.

Први пут сам се дао ковању намештаја, ограда, накита, скулптура.

Завршио сам с ковањем ножева, бритви, сабљи, ловачких секира, мачева – то умеће сам оставио у свом, најсветлијем граду.

Кујем – само да не би одвајала очи са мојих руку.

Кујем – да би осетила да је нечија покретачка сила.

 

Зимус се створила на нашој калдрми.

Више је личила на мору, него на жену.

Вребали смо исувише, за жену, издужено тело огрнуто меким златом, али су нам, ипак, очи остале на огромном, белом челу по ком су падале врана-црне фронцле.

Дођошкиње, обично, сачекујемо са ласцивностима.

Кратак лисичији поглед жене која се створила на нашој калдрми био је довољан да нас умири.

Зло смо мислили, јер је побројала смежгуране коже, старачке пеге, мртвачке трбухе пресавијене преко масних чакшира, угашену мушкост...

Осећали смо да нам прети целим бићем, све док није проговорила.

Упитала нас је где је кућа покојне Катице.

Усплахирено смо се утркивали да је испратимо до куће.

Умирила нас је лисичијим погледом.

Дозволила нам је само да испружимо руку и уперимо прст.

Мислио сам о њеном гласу.

Већ у уторак калдрма је дрхтала под камионом.

Пун као шибица.

Камион је сустизао дивљи такси из кога је полако излазила, огрнута истим меким златом.

Лисичијим очима управљала је носачима намештаја.

Чинило се да уживају док јој служе.

Осмехивала им се без гласа, као ђаво.

Издуженим белим прстима придржала је огромну слику прекривену дебелим платном.

Пребројала је, искоса, сандуке.

Опоменула је носача са грубим цртама лица:

– Пажљиво! Сандуци јесу отрцани, али унутра је меко злато.

– Шта је меко злато? – питао је носач, заједљиво.

– Soft gold? Бунде.

Носач са грубим цртама лица равнодушно је наставио да износи сандук по сандуку.

Носаче је испратила шкрипом врата и полуосмехом као да их је у нечему битном надмудрила.

Из куће је изашла у ноћ.

Огрнула је наранџасту бунду по којој се спуштала коса као стрела, усне су јој биле мирне, чуо се туп звук потпетица. У издуженој белој руци, носила је, без већег напрезања, футролу за виолину.

Пратио сам је.

Нисам је једини пратио.

На крају калдрме било је склониште – у ком су, у миру, играле жене.

Весело се пустила низ степенице подрума.

Дочекана је испред мат црне коцке.

Човек, који ју је дочекао, узео је бунду и футролу за виолину.

Деловали су уиграно.

Сачекао сам је у тазе окреченој кући.

На лицу јој нисам препознао страх, чак ни непријатност.

Само сам благо онеобичио њену собу.

Стрпала је у уста средину вућег леба и залегла.

Саборно смо ћутали.

– Јеси ли сигурна да је оригинал?

– Платила сам је као да јесте.

– Знаш ли неког ко би могао да процени?

– Никог коме до краја верујем.

– Зашто те прати?

– Нисам сигурна.

– Биће да знаш.

– Радила сам исто што и сада у једној селендри. Пријавила ме је нека уштва. Не стижем да јој се светим од овог тешког физичког рада.

– Изгледа... као... да те не дотиче...

– Дотиче ме лицемерство. Мислила сам да имају паметнија посла од праћења играчице. 

– Виолина је остала на двоседу.

– Јесте.

– Носиш само футролу?

– Не знам шта ћу са рукама док идем од тачке А до тачке Б.

– Занима ме.

– Ни излудела не бих свирала тифусарима из склоништа. Пред њих износим само зверства – тако спуштам тело и ум, а и зарадим који динар. Чим уморим тело, осећам мучнину, а одмах после мучнине – стид. Не враћам се кући док не осетим стид.

– Не разумем.

– Не могу да стварам музику док ме не осетим стид.

– Шта је са твојом породицом?

– Умем да се кајем као мушки из десетерачких песама.

– Шта је са твојима?

– Неко изгубљен, неко унакажен, неко немоћан, неко суров као тифусари којима играм...

– Сигурно имаш пријатеља.

– Имам.

– Знају шта радиш?

– Не. Они се спуштају на прихватљив начин.

– Каква је то фотографија закуцана крај Ољине слике?

– Роденова Рука бога.

– Први пут видим.

– Изоштрена су ми чула.

– Добро?

– Осећам оно што се не изговара до краја.

– То би могла да буде предност.

– За идиоте које радују надмудривања. Изоштрена чула су моје једино кућиште.

– Колико остајеш?

– Изоштрена чула су ме спасила од уштви, ухода и доброчинитеља. Нарочито од доброчинитеља.

– Треба да одмориш.

– Преживљавам без бајатих окрајака. Узнемиравају ме душе које чине добро да би им се дупло добро вратило. Не иде то тако. Бар мислим да не иде. Највише ме узнемиравају они који верују да својим доброчинствима могу да откупе човека од силе која га је створила и која га, на крају, држи. Какво је то умоболно ударање на силу. Волим свог бога само зато што не могу да га пређу, а, боме, и зато што их сачека са оним чиме су послужили свезане.

Дуго није могла да се заустави.

Мислим о њеном гласу, који никако није припадао лисичјем погледу.

 

 

 

Бирам дужи пут до куће.

Не одлажем задовољство повратка — једини повратак који признајем заправо је спуштање у модрину — у којој чујем плућа — насушно изолована од оних којима дугујем живот, милост, страх, необичну нежност, лукавство, љубав, освету или, најцрње, ишчезнуће.

Док се спуштам, откривам да немам заштиту силнију од коже.

Зачуђујуће мирно подносим истину — која је, скоро увек, риба са ситним костима.

Вешта сам.

Уновчила сам насушна спуштања у почетак, израњање без своје и туђе кривице, препуштања сунцу, које хушка кожу, као успаљени националиста, на рађање пега.

Обично у моју школу роњења долазе са жељом да се на најбезбеднији начин ослободе рутине. Тајим да се не држим грчевито за живот и да ме лако умори досада — што би значило да бих се више обрадовала најстрахотнијим очима у којима човек, под водом, може да се огледа, него сигурном повратку, који заокружује хистерични смех.

Тело смештено на првом спрату наслеђене лимун-жуте куће очекује да се за најкраће време пребацим из улоге инструкторке роњења у улогу куварице која приноси средње печени комад говедине.

Не узнемирава ме могућност да сам му само помоћница.

Ако бих до краја била верна истини, исповедила бих да он није ни педаљ више од тела које сам омекшала не-бизарним делузијама.

Немам искуство љубави.

Постоје дани у којима се плашим да постојим као човечица – јединка.

Ти дани су се одужили.

Једног јутра ћу се пробудити, биће сунчано, поново ћу осетити кључање младости – и просто нестати без објашњења и гриже савести, јер нико није чист.

Груба сам.

Ипак, недостатак сталног упоришта у реалности чинио га је, бар на кратко, свежијим у односу на остала доступна тела.

Нисам узимала озбиљно његов комплекс бога.

Сматрала сам га неспособним за неко веће зло.

Занемарила сам обредно-обичајну праксу слабих – да се удружују и увлаче у своју чаврнтију све оно што угрожава њихов опстанак и јачање.

Удружена тела са комплексом бога нису безопасна.

Окупио је исправљаче природе, који се издају за био-уметнике, на првом спрату наслеђене лимун-жуте куће.

Испрва нисам имала појма шта тачно раде.

Управо сам изрекла лаж којом су се браниле чуварке логора.

Почастила сам их својим присуством на првој изложби, где су приказана уметничка дела чији је градивни материјал оно што обично завршава у сливнику: коса, мртва кожа, нокти…

Нисам нарочито гадљива, али их нисам више проверавала.

Дочекао ме је пре неки дан згрчен на тазе пресвученом двоседу у приземљу.

Нема обичај да ме дочека.

Зна да ми после посла треба бар сат времена самоће.

Осећам нелагоду док друго тело прати моје дневне ритуале.

Чим пређем праг, стављам прстен са сировим жућкастим каменом.

Гулим огромне наранџе – остављам их у земљаној чинији да отпусте мирис лакоће живљења и одлазим под туш.

После туширања, пијем кафу са коцком шећера и гледам у празнину на зиду, која одговара димензијама слике коју сам хтела да купим.

Неко време сам скупљала паре за слику Оље Ивањицки, чаробнице Оље, али сам изгубила стпљење.

Тражио је моју четку за суво четкање коже.

Док сам роварила по ладици, рекао ми је да је направио скулптуру од ћелија своје коже.

 

Нешто ме гони да откривам њен портрет, с времена на време.

Не да ми се да лажем... у пролећне дане... када се даје реприза васкрсења...

Пролеће јесте реприза васкрсења. Нисам ироничан ни најмање. Једино ми Христ није досадио. Уловио је моју пажњу; држи ме дуже од две недеље... Толико сам бистар – да озбиљнију потврду не тражим. Нема ироније ни у томе када кажем да сам се определио за хришћанство, јер волим приче са срећним крајем. Просто... верујем у срећан крај, свој.

Стојим пред њеним портретом чешће но што то могу да поднесем!

Пред њеним портретом... као пред олтаром... расут у лепоти с којом, чак и да ми припада, не знам ни шта бих ни куд бих...

Заробила ме је као што је заробила мог оца.

(И не само мог оца!)

После шест, паори би седели на клупама и диванили о њој, стезајући врућ комад лепиње из које је бегала маст.

Упркос оноликом дивану, није се знало како је домилила до нашег села.

Да ли су је положили на праг (милостивог) газде онако како су сироти имали обичај да остављају своју децу – с последњом надом да ће их газдинска кућа дохранити до сужњева.

Паоркиње, расејане од љубоморе, испод гласова својих мушких, преносиле су једна другој да је мати није родила у насушној равници.

Прота је одбијао да поверује да се сам ангел прогнани, из пакости или досаде, претворио у девојчуру необичне лепоте и узео памет честитом бачванском газди, који је на салашу подигао кафану, а иза ње, за пријатеље, сазидао два-три собичка...

Засигурно се зна само да необична лепота те девојчуре није била уобразиља надошле паорске снаге.

Отац није закретао главу од салашарске кафане, кажу.

Али није залазио у собичке из којих је допирао смрад утрнуте младости.

Обично је с газдом салашарске кафане и са још два пајташа играо пргаву бачванску игру на све у глуво доба ноћи.

Мати је више пута посведочила да ни иглу није изгубио.

Оно што би својим дугачким вретенастим прстима згрнуо до првих петлова, када је, иначе, све свачије и ничије, враћао би...

Једаред је, само једаред, откинуо од иметка газде салашарске кафане и уделио младом Симеону Гавриловићу Зорићу – када се дао на пут за Русију.

Пред Божић, газда салашарске кафане, женик, узео је девојчуру необичне лепоте.

Младенци нису дочекали мајско сунце.

Није прошло ни сат од укопа газде салашарске кафане, а млада (тазе) удова је, још једном, ужаснула паоре.

Заповедила је наслеђеним слугама да крену са рушењем надозиданих собичака, у којима су пријатељи салашарске кафане прекидали ток младости.

– Младост је једино чему се... овде... треба клањати! – одговорила је до пола дивљим очима.

Две кафанске столице придржавале су избледело, снажно тело младе (тазе) удове, док га је приносила мајском сунцу.

Сваког дана, испред салашарске кафане, загртала је хаљине земљаних боја.

Испрва, паори су зазирали од огромног, снажног тела, које је врло брзо добило боју бакра на мајском сунцу.

Али су јој долазили, увек с истом надом.

Иза поноћи, никако пре, прилазила је столу за којим је седео мој отац, сам, и кроз шапат му казивала нешто налик бајалици.

Отац би полако, са страхом од васкрснућа женског хибриса, спуштао главу на бакарно раме и расипао се у лепоти којој није знао ни почетак ни крај.

Умела је, онако како то умеју оне које су веште, да умртви паорски стид.

Прича се да је, после смрти газде салашарске кафане, прилазила само столу за којим је седео мој отац, јер је у њему нашла истог ђавола ког је носила у себи.

Прича се, та прича ми је некако ближа, да је пријатеље салашарске кафане мучила жељом, због старих рачуна.

 

Огромним вретенастим прстима цеди суву дреновину.

Односи је, у глуво доба ноћи, мушкима чији су прсти закржљали од страха.

 (Гади се и свог и туђег страха.)

На време нас је одвојио од оних који не могу ни да дају ни да узму живот – својом снагом.

(Гади се и своје и туђе немоћи.)

Лутамо од превоја до превоја.

Испрва нас је тушила досада (кућиште ђавола).

Између сати немаштине, у предасима, открили смо да трпљење доноси неку... ишчашену насладу.

Истина јесте да скоро не осећам со и страх, па ми је лакше, него жени просечне памети, да бесквасни хлеб и неколико куваних кромпира пошкропљених са врло мало уља доживим као изобиље.

Просто... када скоро не осећаш со и страх, свака трпеза је пир и сваки човек је брат.

Лукава сам преко сваке мере.

Тајим од свог човека да скоро не осећам со и страх – да не би посумњао у своју насушност.

Јесте насушан.

И то мало што ме остави саму у вештачком рају (у свесно направљеном вештачком рају), не отварам очи.

Без његове снаге, превој узима хладна светлост.

У сну пресрећем страх.

Али опит страха не спроводим у крвоток.

Штитим тело које је у овом трбуху васељене створено за кретање

– и кад нема изгледа да ће се родити младо сунце.

Први пут навлачим црне чарапе.

На једвите јаде их навлачим.

Не патим се да бих сакрила увалице на огромним бутинама.

Већ неко време се не страшим своје огромности.

Молим се за оне који се вуку до мере.

Иза терора мере стоји упитна мушкост.

Немам меру ни у јарости ни у таштини.

Безмерност ми је хируршки прецизно отворила срце у коме се досађивао једнако безмерни Бог.

Потврђујем љубав тако што не иштем изобиље

– не свлачим га до своје смртности.

Покривам кожу, овај пут црним чарапама, да бих ушла у индустријски парк.

Одређено је колико центиметара коже може да буде откривено.

Једна мера је за словенске коже, а сасвим друга за несловенске – овај податак можда није неважан за човечанство.

То мало коже што ми дише на стратишту јефтине радне снаге – јежи се и од себе саме и од других кожа утрнутог хибриса.

Убрзавам корак чим закорачим у индустријски парк.

Убрзано кретање, углавном, не рађа гнев у чуварима.

Убрзано кретање, што је насушније, ствара микротрауме стопала.

Наивна, да не употребим грубљи израз, жртвована снага купује улошке за обућу и хвата кривине у индустријском парку.

Нешто бистрија снага, одмах по чекирању, ради на изазивању бола у стопалима.

Бол у стопалима облаже мозак – тако да не могу да га исуше репетативне радње.

Док нисам открила бол у стопалима као руку Бога, сву цркавицу коју бих зарадила – бацала сам на боце кисеоника.

Последња боца кисеоника су ми тетоваже на стопалима.

На стопалима сам исписала имена оних који су нас на тржници јефтине радне снаге понудили као јефтинију од најјефтинијих.

Да сам на време открила бол у стопалима као руку Бога, сачувала бих изворну боју очију.

Изабрала сам најхладнији тон – да ми на прву не очитају мисли.

Додатно сам платила да похране последњи снимак изворне боје мојих очију.

Умирујем крв шаком трешања.

... заправо покушавам да је заиграм киселкастим соком.

Моја наивност се граничи са тупошћу.

Јаросна крв је старија од најстаријег трика.

Страх од пустих дамара гони ме да још једном покушам да је заиграм.

Тргам ребрасти памук са осунчане коже.

Голим рукама хватам змију.

Спуштам збуњено зверство на свој златни пресек – без наде да ћу до краја умирити крв која пева страхотну песму о одласку.

Открила сам време тек када су ми се отвориле ранице на рукама.

Од рушења кожне баријере до рађања младе коже – Бог се измиче као мајка пред дететом које треба да прохода.

Ни овај пут нећу покушати да заштитим младу кожу амајлијом.

Издржаћу урокљиве очи.

Верујем у силу младе коже.

Сањам:

Отворене ранице на рукама подижем ка сунцу.

Сунце, без много двојбе, убрзава рађање младе коже.

Сањам:

Рођена је млада кожа пре његовог повратка.